Izvor: Blic, 04.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sve je lakše ako umete da volite
Sve je lakše ako umete da volite
Jirži Mencl, čuveni češki reditelj, 'oskarovac', dobitnik brojnih priznanja, gost je Beograda. Publici je u Nacionalnom teatru prikazan njegov poznati film 'Strogo kontrolisani vozovi', Jugoslovenska kinoteka mu je dodelila priznanje 'Zlatni pečat'... Stigao je nakon završetka snimanja filma 'Kako sam služio engleskog kralja', za koji osim režije potpisuje i scenario po istoimenom romanu Bogumila Hrabala. U Narodnom pozorištu režiraće >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Šekspirove 'Vesele žene vindzorske'. Probe počinju 22. januara, a premijera je 28. marta 2007. godine.
Svojim brojnim nagradama pridružujete i 'Zlatni pečat'. Kakav je vaš odnos prema priznanjima?
- Ona jesu čast, možda nekakva potvrda, mogu prijati... Ali na kraju ona služe da vam se mama i familija raduju. Zašto ste se opredelili da u Beogradu radite baš Šekspirove 'Vesele žene vindzorske'?
- Iskreno, to mi je sugerisao Bobo Đurović. A direktora drame valja ponekad i poslušati... Šta nalazite da je najmarkantnije u tom komadu iz današnje perspektive?
- U tim starim i dobrim komadima odmah primetimo da su ljudi uvek bili isti. Predstava ne sme biti dosadna i ne treba da je depresivna. Humor je u životu poput sosa na hrani, pomoću koga ona biva ukusnija i lakše se vari. Ako hoćete nekom nešto ozbiljno da kažete, onda on i ne mora ozbiljno da vas shvati. Ali ako mu kažete kroz šalu, verovatnije je da će vas čuti i o tome promisliti.
Upravo ste završili snimanje filma 'Kako sam služio engleskog kralja'. Ima li sosa od duhovitosti?
- Gotovo dve godine sam u tome i još nemam potreban otklon da bih govorio o filmu. To je pokušaj da se literarni materijal pretvori u filmski jezik. Uzeo sam delove obimnog književnog materijala i nastojao da reč zamenim slikom. To je priča o čoveku koji je čitavog života žudeo da postane bogat, u jednom trenutku mu je to i pošlo za rukom, ali je na kraju ostao siromah. A to se u Češkoj događa pristojnim ljudima. Govorili ste o tome da vam je majka bila krojačica a otac intelektualac, i da svoj rad usmeravate ka tome da vam dela budu razumljiva i jednima i drugima...
- Suština je da ne bude glupo, da poštujemo čoveka koji će to gledati. Recimo, kada bih bio kuvar, uvek bih kuvao sa svešću za koga to pripremam, da bude ukusno i zdravo. Ne bih koristio začine koji bi davali posebnu aromu, a štetili stomaku. Znate, ako umete da volite i poštujete, stvari mogu biti jednostavne. Takođe ste govorili da se u svom radu ne bavite svetom kakav jeste, nego kakav bi trebalo da bude. Koliko je to daleko jedno od drugog?
- Mnogo, nažalost. Ljudi su prema sebi i prema drugima sve gori. Nedostaje lepih emocija. Ljudi se u suštini ne vole. A kako ćemo bez osećanja?! Šta tu može umetnost?
- Kada si u kući koja je lepo sređena, imaš lepši osećaj nego što bi ga imao inače. Kad imaš ulicu punu zelenila, konobara koji se lepo ponaša, kada gledaš sliku koja ima nešto da ti lepo kaže, kada imaš film koji ti popravi raspoloženje i pomiri te u sukobu sa svetom, pored sebe ljudsko biće koje se ponaša pristojno - sve je drugačije. To je cilj posla kojim se bavim. Te male životne lepote.
Tatjana Nježić
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
