Izvor: Blic, 02.Avg.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svakoj porodici preti zmijsko leglo
Svakoj porodici preti zmijsko leglo
Pozorišni reditelj Stevan Bodroža ponovo je osvojio publiku Beogradskog letnjeg festivala. Upamćen je njegov rad na predstavi 'Medeja - obala, đubrište', prikazanoj na Belefu ‘98. godine, a, ovih dana, premijerno je u njegovoj režiji izveden potresan Majenburgov komad 'Vatreno lice', sa Vanjom Ejdus i Pavlom Pekićem u glavnim ulogama.
Da li ste lično birali ovu predstavu i zašto baš nju?
- Kada su mi 'Beton hala >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << teatar' i 'Gete institut' ponudili da insceniram ovu dramu, tekst me je osvajao postepeno. Iz čitanja u čitanje, čudne i mračne slike_arhiva proistekle iz psihologija dva glavna lika, Kurta i Olge, brata i sestre, koji očajnički tragaju za sopstvenim identitetima, i u toj potrazi doživljavaju tragičan poraz, odvodeći celu porodicu u propast, postajale su mi sve bliže i prihvatljivije. Kad sam osetio da se ispod ovih slika krije istinska tragedija dočarana modernim izrazom, prizorima savremenog doba, shvatio sam da moram da je režiram. Koliko se ona razlikuje od svega što ste do sada radili?
- Očigledno je da sam sklon temama koje obrađuju čoveka u graničnim situacijama, u okolnostima povećane emotivne napetosti u kojima sa njegovog potisnutog unutrašnjeg bića spadaju maske svakodnevne pomirenosti i ono što je u čoveku divlje, buntovno i nepomirljivo izlazi na površinu. Ta iznenadna provala nesvesnog vodi dramsku ličnost u propast, upravo zato što je pristajanje na laž i mirenje sa njom trajalo previše dugo da bi se u trenutku pobune imalo vremena za premišljanje. Slično se dešava i sa Kurtom i Olgom u 'Vatrenom licu”. Ono što je različito je da se prvi put bavim tekstom koji je u svojoj osnovi realističan, a on je verovatno i strukturalno najsloženiji od svih koje sam do sada radio. Autor ove drame je mladi nemački pisac. Budući da ste i vi veoma mlad reditelj, da li je tu reč i o generacijskom podudaranju u razumevanju jedne tematike?
- Marius von Mayenburg je predstavnik aktuelnog pozorišnog talasa u Zapadnoj Evropi, koji je po mnogima neokonzervativistički, jer se vraća dramskom tekstu kao polazištu u kreiranju pozorišta. Ono što je u tom talasu novo ili se bar prvi put pojavljuje na ovakav način je raskrinkavanje laži koje visokorazvijena civilizacija Zapada 'gura pod tepih”, otkrivanje beskrajnih devijacija koje se kriju u čoveku. Verujem da je baš mladim autorima data šansa da stvaraju ovaj talas upravo zato što oni najžešće i najbolnije mogu da prodru do srži obmane, iznesu je na svetlost dana i od njenog prikazivanja, a ponekad i osude, naprave umetnost.
Drama govori o nerazumevanju, nemogućnosti komunikacije unutar savremene porodice, koja od 'porodičnog gnezda' postaje 'zmijsko leglo'. Da li je bilo teško ovladati kompleksnošću ove drame?
- Tekst, stvoren od niza sličica iz života, koji pritom u sebi krije precizno vođene linije tragičnih sudbina junaka, otkrivajući nam dubinu očajanja i patnje do koje dolaze dva deteta u sredini u kojoj ljubavi nema, ili ona, čak iako postoji, ne ume da se pruži ali ni da se primi, svakako nije bio lak za ovladavanje. Naše društvo još nije prošlo kroz slojeve frustracije i otuđenja kroz koje je prošlo zapadno. Koncentrisao sam se na ono što je u ovom tekstu opšteljudsko, arthetipsko i blisko svima. U odnosu na nemačke interpretacije - hiperrealističke, moja ima elemente stilizacije jer sam se potrudio da u autentičnom prostoru Beton hale predstava dobije elemente grčke tragedije, naravno, u formi dalekog odjeka. Šta se sve da iščitati iz 'indeksa” jedne ovakve porodice?
- Na globalnom ili simboličnom nivou, ova predstava je slika apokalipse, moderno vidjenog smaka sveta, gde ljudskost kao sistem vrednosti prestaje da postoji u mikro-kosmosu, u 'ćeliji” čovečanstva, porodici. Uskoro ćete i sami postati otac. Razmišljate li o toj ulozi, možda i dublje zahvaljujući ovom komadu?
- Kao nekome ko sada gradi porodicu, nije mi bilo lako da se bavim tekstom koji opisuje istu kao zmijsko leglo. Čini mi se da se iz ovog teksta mora shvatiti da se svaka porodica može pretvoriti u to, kad ljudi razruše puteve od sebe ka drugima i obrnuto. Ovaj tekst je, svakako, jedno veliko upozorenje. Nije li isti problem, u krajnjoj instanci, odredio i našu dugogodišnju političku situaciju i svakodnevni život?
- Da li je ono što nam se desilo, u svim razvojnim fazama, sa budjenjem nacionalizma u početku, a na kraju sa potpunim kolapsom celokupne države, nešto što je godinama bilo nametnuto svakom pojedincu, pa samim tim i porodici, kao društvenoj jedinici, uništavajući i unazađujući je, ili se sve to upravo rodilo iz porodice, kao produkt duboko ukorenjenih predrasuda i nazadnosti koje se prenose sa kolena na koleno? Verujem da se netolerancija, nasilnost, ksenofobija, težnja da se glorifikuje i sledi jedan čovek prenose iz primarne ljudske zajednice sa kojom svaki čovek ima kontakt, iz porodice. Ipak, tema dela Mariusa von Mayenburga bavi se svim ljudima, bez obzira na politički milje iz koga dolaze. Ova drama je pre psihološka i socijalna, nego politička. Verujem, međutim, da su svi veliki nedemokratski sistemi ovog sveta crpli svoju snagu iz mana koje ljudi nose u svom mentalitetu, a samim tim i u porodici. Završnica komada je oličena u samouništenju. Ipak, da li je, po Vasem mišljenju, moguće ponovno rodjenje kakvog feniksa-porodice, uprkos svemu što joj ne ide na ruku danas?
- 'Vatreno lice” nije komad nade, i taj feniks porodice se ni u naznaci ne pojavljuje u tom delu. Kao pojedinac, nezavisno od svog rada na ovoj predstavi, verujem da dok čovečanstvo ne iznadje novi, savršeniji i plemenitiji način ljudskog udruživanja od porodice, u tom 'ponovnom rodjenju” leži naša velika i možda jedina nada. A što se tiče našeg pozorišnog života, kako ga sagledavate i da li ste tu optimista?
- Desetogodišnja izolacija o kojoj je već i pomalo neukusno pričati, uzela je svoj danak. Svi pozorišni stvaraoci, i oni sa životnim opusom iza sebe, mučili su se da održe pozorište živim i nadahnutim. U tim okolnostima posebno je teško za one koji su na početku. Ambisi izgubljenog vremena mogu se premostiti nadahnutom, ali i organizovanom provalom kreativnosti i želje da se nešto saopšti. Ja se samo nadam da takva snaga u nama vri. Ljubica Jelisavac
