Izvor: Blic, 29.Nov.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svako treba da zaviri u svoj bunar
Svako treba da zaviri u svoj bunar
Ukleta zemlja, uništava i živote i karijere. Šta god čovek uradi, sve propadne. Kod moje babe u Švajcarskoj, na tavanu, leže senke njene bake kad je bila dete. A kod nas, u Srbiji, ni dve generacije ne ostaju u istoj kući. Il’ vlasnika ubije neprijateljska vojska, il’ na kuću padne saveznička bomba, il’ je otme narodna masa pod izgovorom da je vlasnik kolaborant - napisala je Vesna Janković u romanu 'Magične stepenice' koji je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << objavila izdavačka kuća 'Prosveta'. Reč je, prisetimo se, o autorki koja je svojevremeno postigla veliki uspeh dramom 'Mravinjak' u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, dobitnik je i nagrade 'Zlatni ćuran' za komediju 'Malo vike oko Mike', a jedan od njenih prethodnih romana ovenčan je priznanjem 'Miloš Crnjanski'. Vaš roman 'Magične stepenice' govori, između ostalog o propasti građanske klase u godinama nakon II svetskog rata. Kako gledate na savremeno doba u tom smislu?
- Moj roman govori o životu, ne o propadanju. Nestaju narodi, nestaju i pojedinci, ali građanska klasa ne propada. Možda će biti jadnija, siromašnija, duhovno ili materijalno, ali nikako neće nestati. Kad bi nestala građanska klasa, vratili bismo se u divljaštvo.Takođe mislim da ni Beograd ne može da propadne. Iako je pljačkan i rušen i spolja i iznutra, iako je njegovo stanovništvo izluđivano i manipulisano, drži ga nešto čudnovato, neka sila koja je jača od svega što je vidljivo i opipljivo.
Inače sam pristalica verovanja, da gradovi nisu nastali od sela i salaša, već da su nastali po ugledu na nebeske gradove, da se ideja spustila iz duhovnih sfera, te da tako, svaki grad poseduje sopstvenu tajnu, kao i svaki čovek. I Beograd ima veliku tajnu u sebi. Čovek je slika grada u kome živi, pa i ja sebe, nekako, smatram umanjenom slikom Beograda.
Negde na početku romana jedan klavir je otišao za jedan kaput. Koliko beda i siromaštvo menjaju svest ljudi, pa makar oni pripadali i eventualnoj građanskoj klasi
? - Beda može da oslabi volju, može da oslabi i moral, ali ne bi smela da utiče na to da čovek izgubi kriterijum o dobru i zlu. Može neko da počini i zlo, ali ne i da izgubi predstavu o tome šta je počinio. Ako je slika o delu jasna, lakše se nastavlja put, teret je manji, brže se savlađuje zlo u sebi i oko sebe. Istina oslobađa, a priznanje i svetlost dana umanjuju težinu greha. Jedan mudrac je kazao 'da se vlast može vršiti samo na čoveku iz provincije'. Da li se i kako, po vašem uverenju, građanska klasa može sačuvati? U čemu je značaj tog očuvanja?
- Na ulicama Beograda nije moguće videti ozareno lice čoveka u godinama. Sve su to izmučeni, izmrcvareni starci koji su izgubili veru u ideju, bez obzira kakva ona bila. Dok na ulicama evropskih gradova možemo da vidimo starije gospođe koje pristojno odevene piju svoju popodnevnu kafu po kafićima, a njihovi muževi voze automobile iz svoje mladosti, današnje srpske starije generacije izmučeno se vuku ulicama. Ta me slika uvek oneraspoloži. Zar tako poštujemo vreme sopstvenih života koje stari ljudi svojim trajanjem čine življim i sigurnijim! I svojim zdravom starošću štite zrelost novih generacija, svojim čuvaju i naše živote, svojom vitalnošću spasavaju i našu. Kao da na ovim našim prostorima ne postoji informacija o dostignućima moderne nauke, koja služi da se produži rok trajanja, da se život učini dugotrajnijim. Da se stvari spasu od zaborava, a da istina rastera tamne oblake. I nad Balkanom, selom našim malim. U vašem romanu erotika ima veoma važnu ulogu. Ne krije li se možda u njoj ono zdravo jezgro očuvanja ljudskosti ili...?
- Lorens je u 'Ljubavniku ledi Četerli' napisao 'Sex is a state of grase' (Eros je stanje milosti). I ja se slažem sa takvim gledištem, poštujem primarne činjenice života i dajem im značaj koji imaju u našim životima. Jer, 'sve započinje tamo gde počinje da bude nevidljivo'. U stanju smo da se divimo lepoti cveta, ali malo ko razmišlja iz kojih sokova pod zemljom takva lepota nastaje i razvija se i cveta. Navodite da se u kafani kao na pozornici sve vidi i da se tu otkriva iracionalnost Srbije kao zemlje, zbog čega se jedan vaš junak opredelio da živi u Srbiji. Da li je ta iracionalnost pogubna sa današnje tačke gledišta?
- Odgovor na ovo pitanje treba tražiti duboko u bunaru vremena. Jedan od tih romana-bunara, nad kojim sam se naginjala da tražim istinu o čoveku na Balkanu jeste roman Krakova 'Čovek s Balkana', delo kapitalne vrednosti za razumevanje ovog podneblja. Zatim Vidosav Stefanović s romanom 'Testament', mračna slika, pa Rastko Petrović, Dvorniković, naravno s 'Vatrom ideja'. Tragala sam i dalje da bih uhvatila tajnu nit za razumevanje, došla do Marka Kraljevića. S njim sam dotakla konfuziju i ludilo. Ludilo je sjajna, blistava podloga za genijalno delo. Ali golo i nekontrolisano, oslobođeno ludilo, pogubno je ne za onoga koji ga nosi i širi, već za okolinu koju uništava i uzduž i popreko. Marko je loš primer, pojava pogubna za pojam viteštva. Zar za srpskog viteza da se proglasi junak tuđe vojske! Zar to srpski vitezovi zaslužuju?! A ima toliko, blistavih, čistih primera najlepšeg viteštva! Zašto se mi uvek divimo vitezovima koji zaigraju za neprijateljski tabor! Imponuje nam velika plata, biće, ili sjaj tuđih dvorova.Im ali razlike između kafane i kafića (koje i kakve)? - Ima. Kafana je boemija a kafić šminka.
Oni najistinitiji iz kafića završe u kafani. Kada bi realnost koja nas okružuje (skupštinske svađe, socijalni problemi, raskoli političara) bili sadržaj nekog vašeg romana, kakav bi ste kraj napisali?
- Govnjiva motka. Tanja Nježić
