Izvor: Blic, 17.Okt.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svako bi hteo da ima ličnog knjaza
Svako bi hteo da ima ličnog knjaza
Na sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu poznati, i kako ga mnogi zovu 'najmlađi', reditelj Dejan Mijač režira komad 'Ravangrad' Đorđa Lebovića. Jednu od glavnih uloga, lik doktora Marka tumači popularni glumac Boris Isaković koji je, recimo i to, bio i direktor Drame ove teatarske kuće u vreme upravnikovanja Ivana Lalića. Sem toga ovaj glumac trenutno snima i dramu 'Zajedničko putovanje' reditelja Predraga Velinovića, a >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << snima i TV adaptaciju Koljadinog komada 'Murlin Murlo' koji je u SNP-u režirao Rale Milenković, a za televiziju prilagođava Slobodan Šuljagić. Govoreći o 'Ravangradu' Isaković navodi da je to komad o dolasku jednog Šumadinca iz Srbije u Vojvodinu na kraju prošlog veka.
'Naime, on dolazi u tu sredinu u kojoj ljudi žive sporije i u kojoj vlada uverenje kako su ljudi iz Srbije naučili da prosipaju krv i da stalno ratuju, dok su Vojvođani skloniji radu i ‘prosipanju’ znanja. To su neke i teze i antiteze (smeh)'. A kojoj 'grupaciji' pripada lik doktora Marka koji vi tumačite?
- Doktor Marko Bikar je čovek koji, uglavnom, sve to posmatra sa strane i sebe na određeni način postavlja izvan konteksta jer mu je, unapred, sve i poznato i jasno. Liči pomalo na Čehovljeve likove i u komadu govori o tome kako mu je ipak više stalo da ima zemlju nego da leči ljude.
I u tom konkretnom komadu i našem realnom životu može li se čovek distancirati? Kakav je smisao ili korist od takvog ponašanja?
- Mislim da se čovek može distancirati. Uostalom, kako kad ti više odgovara (smeh). Ponekad je, rekao bih, čak neophodno. Zašto je neophodno?
- Jer, kao što je poznato, živimo u vremenu prljavih i ružnih stvari. Distanca je jedini mogući način da se ti ne uprljaš. Što se mene lično tiče, već sam je napravio i u komadu i u životu. Kad već govorimo o distanci, da li ste taj model upražnjavali i u vreme kada ste bili direktor Drame SNP-a?
- Mislim da sam u prethodno rečenom već dao odgovor na to pitanje. Pa, jeste li ostali čisti?
- Tako se osećam. Snimate dramu koju režira Predrag Velinović 'Zajedničko putovanje' o dve istorijske ličnosti i njihovom izmišljenom susretu...
- Reč je o Vuku Karadžiću i Joakimu Vujiću. Njihov susret, odnosno to zajedničko putovanje je imaginarna a ne istorijska činjenica, ali su dijalozi duhovito i vešto sročeni. Naime, oni zapravo kreću, Vuk iz Beča, Joakim negde iz Mađarske, a idu sa istim motivom kod knjaza - da traže pare. Vuk je ozbiljan i novac mu treba za ‘pisanija’, a Joakim ih traži za pozorište, i on mu dođe kao neki lakrdijaš. Ne mogu da odolim, a da vam ne otkrijem ko igra Joakima Vujića, to je Lane Gutović. Prava podela! Dakle, obojica idu po novac i obojica bivaju ne samo odbijeni već i izbačeni jer 'mrzak je sade našem knjazu svako ko donosi novi program i reformu'. Šta mislite da li to još uvek važi?
- To važi i važiće. Nažalost. Osim ako čovek ne nađe nekog svog ličnog ‘knjaza’ koji bi ga pomagao. Trenutno snimate i Koljadin komad 'Murlin Murlo' koji je u SNP-u režirao Radoslav Milenković. Nije li ta TV adaptacija predstave dogovorena još dok ste vi bili direktor Drame u SNP-u?
- To je jedan od poslednjih poslova koje sam dogovorio. Šuljagić je po istom principu već snimio neke predstave, odnosno ekranizovao ih, i to se, kao što je poznato, ispostavilo kao veoma dobro. Mislim da je 'Murlin Murlo' jedna od onih predstava koja, da tako kažemo, zaslužuje da bude prikazana širokom TV auditorijumu. Zašto?
- Ima dosta razloga. Jedan od njih je i taj što ona govori o želji ljudi da pobegnu negde, da budu na drugom mestu. Znate, tuga i nesreća koje nosimo sa sobom su negde nama samima najbitniji. I svoju sreću i svoju nesreću nosimo sa sobom bez obzira na te koji sprovode ili ne sprovode reforme. U svakom slučaju 'Murlin Murlo' jeste priča o izrazitoj potrebi za ljubavlju koja ostaje neispunjena. A kako vi gledate na već čuveni zakon o pozorištu i na status SNP-a?
- Glumac sam, kako se to kaže, na honoraru u svakom pozorištu u kome igram. Tako da ja sam sprovodim taj ili neki takav zakon već par godina (smeh). I, što se mene tiče, taj zakon funkcioniše. A ne bih voleo da donesu neki zakon koji će da skrši ovaj moj (smeh). Ne znam, možda jeste surovo, ali moramo se prilagođavati i učiti preživljavanju. Koliko je meni poznato, u slovenačkim pozorištima, na primer, ljudi su većinom angažovani po ugovoru i oni su izbegli taj koncept suvišnog kompromisa koji nas muči. A o statusu SNP-a nek’ se izjasne 'više instance'. Postoji li dominantna pozorišna estetika u jugoslovenskim teatrima?
- Da bismo uopšte došli do toga da iole ozbiljno govorimo o pozorišnoj estetici, moramo se prethodno naučiti pozorišnoj etici. Uverenja sam da će ta neka dominantna pozorišna estetika iskristalisati tek kad se utemelji pozorišna etika. To su dve neodvojive kategorije. Za sada se može govoriti o pojedinačnim estetikama nekog autora, a sve drugo je onako kako padne. Tatjana Nježić
