Izvor: Blic, 22.Feb.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svaki pojedinac je pod opsadom
Svaki pojedinac je pod opsadom
Priznajem da sam sprva bio veoma sumnjičav. Jer, struktura 'Opsade' je veoma složena, roman obuhvata period od gotovo osam vekova, izvire iz bajke i mita, tok priče se čas razliva u brojne metafore, čas ponire u dubine jezika, obrađuje mnoštvo istorijskih događaja i likova, da bi dospeo u pogibeljni usek našeg doba. Potom sam bio malo i uplašen - rekao je pisac Goran Petrović u razgovoru za 'Blic', odgovarajući na pitanje kako se osećao >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << s obzirom da je reč o prvoj dramatizaciji nekog njegovog romana. Reč je o predstavi 'Opsada crkve Svetog Spasa', na sceni Narodnog pozorišta Sombor, čija premijera će biti izvedena sutra (subota) uveče, u režiji i dramatizaciji Kokana Mladenovića.
Petrović još kaže da je imao dilemu hoće li roman izdržati tu metamorfozu.
'I pitao sam se hoće li doći do razmimoilaženja ili će dramatizacija biti mesto susreta dve forme, odnosno dva autora, pozorišnog rukopisa Kokana Mladenovića i moje poetike. Tekst predstave me je, međutim, oslobodio ovog straha. Bio sam zbunjen količinom energije koju su svi u kući Narodnog pozorišta Sombor ulagali da se svemu podari, udahne nova dimenzija. Naposletku, sada, kako se trud privodi kraju, zapravo početku - osećam 'samo' uzbuđenje.
U čemu je 'tajna' vašeg uzbuđenja?
- U tome što poput deteta, dospevši posle pet godina pred neko drugo ogledalo, radoznalo očekujem kakav ću to novi lik imati, kakav će obris imati knjiga koju sam relativno davno pisao. Možda zato što sam po prvi put koliko-toliko prisustvovao izrastanju jedne predstave, zato što sam barem malo imao priliku da otkrijem pozorište iznutra - kao kada vidite kako to ispod glatke, podatne kože, u obilju svakovrsnih telesnih sokova, naporno pulsira srce, na tren se čini da će zauvek stati, da bi se narednog trena životodavno zgrčilo. A možda i zato što sam se - posle godina posvećenih pisanju, što je usamljenički posao, dodao bih povremeno i prokleto usamljenički posao - gotovo iznenada obreo u vrvežu kolektivnog stvaranja. Reditelj Kokan Mladenović je u komadu apostrofirao priču o opsadi jer, kako je naveo, kao narod i zemlja mi smo stalno pod opsadom. Jesmo li i sada pod opsadom?
- Jesmo. Pri čemu ne smatram da je to samo neka naša posebnost. Metaforično, ali ne i samo metaforično, ukupna civilazacija, narodi, svaki pojedinac je pod neprestanim menama opsada. Kako onom koju trpimo spolja, tako onom koja nas tišti iznutra. Kojom? Kakvom? Zašto?
- Mnogolikom. I mnogostranom. Recimo, sasvim je sigurno da se nalazimo uklješteni između prošlosti koju staloženije treba preispitati i budućnosti pred kojom se valja ozbiljnije upitati. A valjda zato što su dosadašnji odgovori bili olaki. Svaki časak sadašnjosti je čista matematika, svaki časak je jednostavan rezultat komlikovanog obračuna prošlog i budućeg vremena. (Molim, bez prepisivanja konačnog rezultata iz tuđih vežbanki, ocenjuje se i postupak.) A mi, čini se, ni onaj obični znak operacije, minus ili plus, nismo u stanju da razaznamo. O deljenju, omiljenoj domaćoj disciplini koja nas je toliko usitnila, da i ne govorim. U matematičare ne ubrajam sitne kalkulante, oni znaju da dobiju rezultat samo za sebe. Kao ni pisce. Pisac je onaj koji samo uobličava tekstualni deo zadatka. Primera radi, namesto onog klasičnog: 'Marko je Janku dao jednu olovku...' u nas bi bilo primerenije reći: 'Janko je video da Marko ima jednu lepu olovku. Pa mu je oteo...' Kuda će nas odvesti pogled kroz 'četiri prozora', koja i u romanu i u predstavi čine metaforu?
- Da li bi bili ljubazni da mi kao odgovor uvažite da kroz moj prozor, dakle prozor sadašnjosti na blizinu, osim Ibra, a ove zime i malog jata labudova, vidim deo svoje zgrade, čija je gradnja počela veoma davno, zgrade na kojoj se, posle neviđenog razvlačenja građevinskog materijala i nekoliko imovinsko-pravnih sporova, promenilo više inevestitora i izvođača radova, pa sada i sumnjam da neko zna svrhu nedovršenog projekta, da tu zapravo treba da žive ljudi? 'Opsada crkve Svetog Spasa' je delo koje, uz ostalo govori o četrdesetodnevnoj opsadi manastira Žiče u davnoj prošlosti. Međutim, nismo li u tim odbranama od spoljnih opsada stradali ponajpre od sebe samih?
- Kokan Mladenović je upravo istakao tu liniju romana. Na koji način?
- U onom smislu da mi često nismo u stanju da razaznamo unutrašnji problem. Između ostalog, a to je jedan broj čitalaca 'Opsade' prevideo, problem nečinjenja i činjenja. Ili toga da se roman uistinu završava urušavanjem jednog mita, zahvaljujući kojem imamo samo obimnu i lepu, ali nesrećnu priču, sve drugo moramo da obnavljamo i iznova podižemo. Ili toga da pomoć ne stiže od zavađene vladarske braće. Ili toga... Ali, ako bih nastavio da nabrajam moglo bi se dogoditi da neko sada previdi spoljnje obruče. Kako gledate na to što je i publika lik u predstavi?
- Iako publici svakako neće biti odviše prijatno što će stajati tokom predstave, i ovo rešenje Kokana Mladenovića mi se čini opravdanim. Publika je zapravo onaj narod što je pod opsadom. Narod koji je sabran na sceni. Zatočen. Dok je jedna od najlepših pozorišnih sala u zemlji prazna. Svi drugi se, kao u istorijskom panoptikumu, smenjuju u prozorima crkve. Uopšte, boraveći u nekoliko navrata u gostoljubivom Somboru, često sam pomišljao koliko se pozorište kao metafora oslanja, pa i proširuje metaforu romana. Jer, kao i u svakoj istoriji, svuda možete videti stare kulise, ružnu poleđinu sjajno načinjenih pročelja, susresti se, kao i u istoriji, sa lektorima i kompozitorima, scenografima i dekoraterima, koreografima i kostimografima, šminkerima i šaptačima, majstorima svetla, zvuka i specijalnih efekata, zaključno sa režiserom i glumcima od čije veštine zavisi ubedljivost dešavanja i likova. A onaj lagani dim, ona poetična magla, što se nekada koristi u predstavama, kako mi objasniše, potiče od otrovne tvari koja se zove suvi led. Tatjana Nježić
