Izvor: Blic, 24.Nov.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svaki čovek je pomalo namćor
Svaki čovek je pomalo namćor
Ovogodišnji dobitnik uglednog priznanja 'Raša Plaović', koje se dodeljuje za glumačku kreaciju ostvarenu na scenama ovih prostora, jeste Petar Banićević, kome je ovo zavidno priznanje pripalo za ulogu u komadu 'Čovek slučajnosti' Jasmine Reze u režiji Tanje Mandić-Rigonat. Kada su mu javili da je on laureat, u neverici je odgovorio kako mu je već jednom pripala ta nagrada.
'Rekli su mi da oni, naravno, znaju za to, ali da je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u jakoj konkurenciji izbor ipak pao na mene. Lepo, pomislio sam, a možda sam i rekao, kad mogu američke glumice i glumci da dobijaju po dva, tri ‘Oskara’, pa mogu valjda i ja, ovde u Beogradu da dobijem dva ‘Plaovića’, što je za mene posebno značajno.' Zašto vam je ta nagrada, kako kažete, 'posebno značajna'?
- Između ostalog i zato što sam bio u klasi Raše Plaovića, dakle bio je četiri godine i moj profesor od koga smo učili ne samo, kako se to kaže, tajne zanata. Uradio je on mnogo za nas, tada mlade i zbunjene, čini mi se da smo bili mnogo zbunjeniji nego ovi danas. Kad kažem da je uradio mnogo, mislim i na ono što nam je ulio i dao u ljudskom smislu. A to je?
- Recimo, naučio nas je, pored glumačkih sposobnosti i misaonosti, i potrebi da se ima etika, i poštenju. Možda je to poštenje malo staromodna reč i kategorija... ali i nije.
Zašto kažete da je to staromodna reč? Mislite li da je ta vrsta ponašanja postala demode?
- Sva je prilika da jeste, ali ne govorim to u nekom pesimističkom smislu, pre bih mogao reći da je to razumljivo. Možda je potiskivanje takvih kategorija došlo naglo, ali to je rezultat zbivanja na svim životnim poljima. Da ne govorimo sad o tome. Tako da su ovakve vrednosti ostale na pijedestalu na kome su bile, izgledale bi kao bela vrana. Znate, na primeru pozorišta, ma koliko ono bilo žilavo i izdržljivo, kao što jeste, ne mogu ga mimoići takvi udari. Vratimo se vašoj ulozi pisca u 'Čoveku slučajnosti' za koju ste i dobili ovo priznanje. Kako vam je legla njegova ćudljivost?
- Vi i ja smo pravili razgovor pred premijeru i dobro je da smo se ponovo sastali. Jer, tada smo govorili i o tome kako je reč o komadu, koji više nego većina ostalih, nosi neizvesnost. Prošlo je dosta vremena i, nije da se hvalim, ali ja kao glumac znam kako se ta predstava prima u publici. Mislim da sam i tada rekao da mi je to jedna od najtežih uloga do sada. No, uspeh je postignut zahvaljujući posvećenosti moje partnerke Bobe Stojnić, rediteljke Tanje Mandić i čitavog tima. Dakle, stvari su se sada iskristalisale i znamo da je mlada publika rado gleda, a uvek je pre predstave nekakav žamor i čavrljanje. Tako da mi uvek iznova stičemo utisak da će taj komad, koji se bazira na dva monologa, biti prava mora za njih. I, šta biva?
- Neverovatno, ali muva se čuje, i na kraju nas uvek burno pozdrave. A, meni to strašno godi, ne zbog nas kao izvođača, nego zbog toga što se takva vrsta teksta, koja je skoncentrisana na misao i rečenicu, tako dobro prima kod mladih ljudi. Imam utisak da ta činjenica demantuje sve one koji govore da taj mladi svet traži ludorije na sceni, posebne efekte, površne zabave... Naravno, ne bežim ja od takvih projekata, samo hoću da kažem da postoji i ova dimenzija koja je jednako zanimljiva mladima kada se dobro napravi. Čini mi se da se ti mladi ljudi nipodaštavaju i kritikuju bez mnogo aduta. Nekako, uopšteno i površno. Jer, ako je neko mlad i, recimo, nečim zaluđen, to nikako ne znači da je bez suštine.Niste mi odgovorili na pitanje o ćudljivosti lika koji tumačite? - Zašto lepo ne kažete - namćor?
Čini mi se da to tumačenje mog lika kao namćora može biti diskutabilno. Ako dobro razmislite, sada kada bi ste vi sami u sebi govorili o nečemu, bili biste namćor. Na primer, kada vam dođu iznenadni gosti vi se uhvatite za glavu i pomislite - kud baš sad oni, a posle budete veoma ljubazni. Da ne govorimo o pogrdnim rečima koje se čoveku vrzmaju po glavi, pogotovo u stanju afekta. Svaki čovek kad bi ga otvorili, kada bi čuli njegove misli, ispao bi namćor. Ali ne u nekom zlom smislu, više kao neka odbrana od konvencionalnosti koju već u sledećem trenutku primenjujemo. To mu nekako dođe kao prava ljudska priroda. Znate, kako je ono beše rekao Dostojevski - da je čovek najistinitiji kada je sam. Primanje nagrada je momenat kada se čovek, obično, okreće iza sebe i baca pogled u tom pravcu. Kada biste počinjali ponovo, da li bi sve isto uradili?
- Ima jedna divna Borhesova pesma koja govori o tome da bi on, kada bi počinjao ponovo, bio neozbiljan, igrao se sa decom, odbacio sve ono što je nosio sa sobom... Često razmišljam o tom pitanju, ali odgovor ne znam i ne bih bio precizan prema sopstvenom životu, ako bih sad rekao neku misao na tu temu. Ona bi bila sigurno konvencionalna, a možda čak i lažna. Od perona do aviona Priča se da će u Narodnom pozorištu reditelj Arsa Jovanović, koji je gotovo čitavu deceniju bio odsutan sa ovih prostora, režirati komad koji je vrlo popularan u Francuskoj?
- Velika je stvar što Arsa ponovo režira u Beogradu. Jer, on je izuzetan reditelj, sa kojim sam radio nekoliko predstava i postigao velike uspehe. Dugo smo planirali da ga zovemo i da radimo kao u stara, dobra, kvalitetna vremena... Inače, reč je o mladom francuskom piscu, nama nepoznatom, koji se zove Benšetrit Samuel. Njegov komad 'Drama na jednom peronu' jeste vrlo popularan u Francuskoj, ali ga mi, naravno, ne uzimamo zbog toga. To je, pre svega, odličan komad pisan, kako mi to kažemo, za glumca. Eto, i 'Čovek slučajnosti' se dešava u kupeu, majku mu, ja nikako da se odmaknem od vozova i perona. Tatjana Nježić
