Izvor: Politika, 26.Mar.2010, 00:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svaka kuća – sigurna kuća!
Veliki broj dece odrasta u mračnoj senci nasilja i zlostavljanja u porodici, kome su izložene njima bliske osobe.
Tako oni rano postaju svedoci nasilja kome nisu sami neposredne žrtve, a to ih izlaže psihološkom zlostavljanju i njegovim brojnim posledicama.
Kod dece koja su zloupotrebljavana na bilo koji način u razvojnoj dobi javlja se i ostaje gubitak poverenja i sigurnosti u okolinu, u one najbliže i najbitnije. Bez tog ,,osnovnog poverenja”, a sa dubokim nepoverenjem >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u svet i ljude koji su ih izdali, oni razvijaju pomanjkanje sigurnosti u sebe.
Na takvom terenu lako se razvija depresivnost u svojim raznim oblicima i jačini. Nesigurnost proizvodi strah, a to zahteva rešenje, nekada i očajničko: biti opasan, nasilan, učiniti drugima nešto opasno i nasilno, bez saosećanja, bez krivice, bez griže savesti.
Mnogo su češće posledice: manjak poverenja u sebe, sklonost strahu i depresiji, sa pokušajem da se upotrebom alkohola, psihoaktivnih supstanci, droge, na njih zaboravi, makar i privremeno.
Telo može takođe biti objekt nasilja i otuđenja, kroz različite oblike samopovređivanja, opasnih ponašanja i aktivnosti ili direktno suicidalnim pokušajima i činom.
Preživljeno nasilje menja odnos dece i mladih prema drugim ljudima, jer posle takve izdaje ne mogu nikako da veruju drugima. Ili veruju olako i previše, da bi ponovo bili izloženi novom traumatizmu, psihičkom, telesnom i seksualnom, da bi se potvrdilo da ,,su svi isti, da će me upotrebiti i izdati”.
Začarani krug nasilja prinudi mlade i decu da biraju između uloge žrtve i nasilnika. Pripadati grupi vršnjaka je u adolescenciji od presudnog značaja. Rituali inicijacije koji se odnose na uvođenje u grupu često sadrže nasilje, bilo da devojke i mladići moraju da ga istrpe bilo da izvrše, nekada i pod okom kamere ili makar mobilnog. Jer tako ,,podvig” može da se prikaže i drugima.
Nasilnici u porodici su najčešće muškarci, ali za malu decu mnogo nasilja dolazi i od ženskih figura, majki koje i same trpe zlostavljanje i nasilje.
Erozija i nestanak svih vrednosti, rastakanje tradicionalne porodice i porodičnih uloga oca, majke, brata, sestre, tetke , ujaka, bake ili deke olakšavaju nastajanje i opstajanje nasilja i njegovih efekata na decu. Društvo je u procepu deklarisanih normi, zakona i njihovog suštinskog ignorisanja, nepoštovanja i gaženja, pod prevagom profita i iskorišćavanja svega i svakoga, posebno kada su u pitanju deca.
Kako onda osmisliti pretpostavke da porodica može biti ,,toplo gnezdo” a svaka kuća ,,sigurna kuća bez nasilja i zloupotrebe dece”?
Postoje oslonci i moći koje porodica ima i može da ih koristi za dečju dobrobit. Zajedništvo, uzajamnost, solidarnost i posvećenost članova porodice jednih drugima, ali pre svega predanost i posvećenost roditelja dobrobiti deteta, čine najsnažniju odbranu od nasilja, kao i pretpostavku za uspeh u sprečavanju pogubnih efekata na dete kada je izloženo nasilju van porodice.
Strukturisanost i podržavanje uloga koje svako ima uz demokratičnost, razumevanje i priznavanje značaja svakom članu porodice i njegovim potrebama, na osnovu poverenja i otvorenosti koje se neguju u porodici, uz poštovanje privatnosti, takođe su važni za otpornost porodice na nasilje i njegove efekte. I individualni faktori su značajni – otpornost, žilavost, poniženost nastala kao posledica preživljenih nepovoljnih događaja i iskustva. Društvo i zajednica imaju ulogu da razviju sve elemente prevencije i sprečavanja nasilja, ali i podrške da se nasilje prepozna i da se dosledno primene mere koje ga zaustavljaju. Podrška svim službama, institucijama i pojedincima koji se bave decom i porodicom na organizovan i sistematičan način smanjuje rizike od nasilja, mnogo pomaže da se saniraju posledice i preduprede nepovoljni efekti kada se nasilje već dogodilo.
Za početak dugog i upornog delovanja da svaka kuća bude sigurna kuća za podizanje dece svi moramo prepoznati i priznati postojanje nasilja među nama i u odnosu prema deci, ali tako da nas to obaveže i pokrene na akciju. Naravno, ne samo jednokratno već sistematski i dugoročno, tako da svako odigra svoju ulogu, da da svoj doprinos da život dece prođe bez nasilja ili ako se nekada i dogodi da mu pristupimo ozbiljno i temeljno, da činimo sve da prestane, znajući da ga ima i još ga može biti.
*Specijalista psihijatrije, subspecijalista psihijatrije dece i omladine, porodični terapeut i psihoanalitičar
Oliver Vidojević
[objavljeno: 26/03/2010]
