Izvor: Politika, 25.Avg.2014, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Superhik u Srbiji
U međuvremenu, oni koji inače malo troše, trošiće još manje jer neće imati šta
Nije lako državi koju spasavaju penzioneri. Već mesecima se licitira kakva će to biti seča i kakva ušteda posle nje. Valjalo bi da bude obrnuto: da mlada politička elita vodi brigu o onima koji postepeno zalaze. Daće bog, ostareće i ovi, brže nego što se nadaju.
Država se namerila da skrati stečena prava kako ne bi otišla u bankrot. Neće dirati u milionske poreske dugove >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bogataša iz sive zone. Neće tragati za novcem koji je nestao u kriminalnim privatizacijama. Nema nameru da redefiniše skupu državu, ostala je bez moći u borbi protiv korupcije. Više milijardi evra je nestalo i nestaje još na granici između interesa politike i mafije. Ne želi ili ne može da izvore prihoda za budžet traži u rastu proizvodnje, živom tržištu, povećanju potrošnje i kontroli trgovačkih poreskih izvora. Težište je na štednji onoga čega nema.
Možda premijer nije u stanju da vidi i učini baš sve, mada se trudi, ali malo se bavi (on, ili ko to mora) političkim podzemljem i velikim interesima male grupe ljudi. Ako se ne sumnja u njegovu čestitost i skromnost, a to su njegove suštinske marketinške vrline, morala bi da postoji nedoumica u vezi s snagom države. Mada bi sveprisutnost premijera morala da znači kako je on lično simbol takve snage.
Više puta smo čuli, bez obzira na to ko vrši vlast (u ime naroda!), da niko nije jači od države. Sa kim to država odmerava svoju moć? U nekim domenima sama sa sobom, sa važnim činovnicima koje ne može da kontroliše. Ili to ona svojom legitimnom silom preti svima koji bi se oprobali sa njom.
Ako neko stalno ističe snagu koja se inače podrazumeva, znači ipak da nešto nije u redu.
Šta bi moglo da ne bude u redu?
Oligarhija na vlasti nema mnogo problema s najbogatijima. Oni uglavnom ne proizvode ništa, svoju veliku imovinu stekli su prilagodljivom pozicijom među uticajnim ljudima i privilegovanom trgovinom. Osim Miškovića, ni oni nemaju problema sa državom. Mišković se kreće u širokom prostoru između optuženika i partnera države. Novac koji je stekao daje mu jedinu vrstu moći koja je ovde važna, tako da lako pretrči put od sudnice do Kopaonika, gde država traži savete bogataša kako da se i ona obogati. Ako ne to, bar da živne, da se elan građanima ne uliva mrkim pesimizmom.
Ovih dana osim zvaničnog pesimizma nema druge nade. Rečeno je kako moramo da otpatimo još dve, tri, najviše četiri godine, a onda nas čekaju bolji dani. Ne baš blagostanje, ne ide to tako brzo, ali tada se više nećemo bojati propasti.
U međuvremenu, oni koji inače malo troše, trošiće još manje jer neće imati šta. Država će svim silama opteretiti male poreznike, a veliki će plaćati svoje dugove odrađivanjem neprijatnih poslova na čelu propalih državnih firmi. Privatni izvršioci kreću na 100.000 adresa građana Srbije koji ne plaćaju struju. Naravno da struja mora da se plaća, ima ljudi koji to godinama izbegavaju.
Ali, među tih stotinu hiljada, bar svaki deseti nema odakle da plati. Njima preti mrak, uz prinudno oduzimanje svega što se odatle može uzeti. To je najavio resorni direktor EPS-a, navodeći i skalu troškova privatnih uterivača dugova. Za utehu firmi ćerki, koja je sebe nazvala EPS snabdevanje, penzioneri su prvi na blagajnama. Prvo struja i infostan, a za život šta ostane.
Ukratko, to je ambijent u kome će biti preduzete spasonosne mere vlade. Zavisno od nivoa seče penzija, državna zarada na svojim najstarijim građanima može da bude od 400 do 900 miliona evra na nivou godine. Malo za veliku budžetsku rupu. Ekonomističke hipoteze državnih eksperata zasnovane su na imperativu smanjenja penzija, bez alternative. Inače, ode sve dođavola. Onda smo u bankrotu, a tada nam niko neće davati pare na zajam, jer nećemo biti u stanju da vraćamo. A onda nema ni plata u javnom sektoru, ni penzija, pa ni mogućnosti zahvatanja iz fonda, koji će se urušiti.
I to je onda bankrot na bankrot i realni socijalni slom.
To bi moglo da bude valjano obrazloženje zbog čega neizbežno sledi zadavanje bolnog udarca ionako ubogom penzionerskom životu. Ali, profesor Miodrag Zec, sa kojim sam razgovarao za potrebe pisanja ovog teksta, kaže kako se može dogoditi da se taj odlazeći sloj stanovništva dodatno ojadi, a da posle toga ne bude ništa. Pare se sliju u budžet, pa se potroše, potrebe budžeta postaju sve veće, a penzije sve manje, i to je već ekonomska implozija države, bankrot iznutra.
Ekonomski analitičar Milan Ćulibrk misli da čitava ideja o namicanju para u državnu kasu podseća na strip o Alanu Fordu, u kome je jedan od junaka, Superhik, došao na sasvim originalnu ideju: oduzimanje siromašnima i darovanje bogatih.
Bez brige, ovde je siromašna i država, koja je postala takva žmureći pred rađanjem besprizorne kriminalne plutokratije na račun svih građana Srbije, pa i penzionera. Naš Superhik dolazi za koji dan, najkasnije do sredine septembra. Pa da vidimo, možda će ipak biti milosrdniji od Fiskalnog saveta i Lazara Krstića.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 25.08.2014.
