Izvor: Politika, 14.Okt.2013, 17:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sumoran dan
Velika tužna breza ispred naše zgrade na Limanu 3, tužni mama i tata na parkingu, klinci koji mašu baki i deki u kolima krcatim stvarima, diplome u hiljadu primeraka, sva ušteđevina koju imamo, i eto krenusmo u avanturu života.
Odjednom entuzijazam nije na zavidnom nivou, u očima suze sve negde do prve granice. Dan koji nikada neću zaboraviti.
I koliko god onaj pametni deo nas znao da idemo u neko bolje sutra, duboko u nama znamo koliko će nam nedostajanje teško pasti.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Naša avantura je u jedno slatkom malom gradiću na zapadu Norveške. I zbilja, živimo život po svom filmu.
Lepo nam je, suludo bi bilo reći da nije. Percepcija kojom posmatramo stvari radi u našu korist. Zavoleli smo i zimu i kišu i duge dane i duge noći i „drugačije” ljude...
Možda ne zavoleli, možda više navikli i možda se borimo svakog dana sa sobom kada vidimo da deca naših najbližih rastu i bez nas, da rođendani, venčanja, krštenja i sve te lepe stvari prolaze bez nas, da prijatelje viđamo dva puta godišnje, i da sa knedlom u grlu kažemo „i vi nama kada čujemo da im falimo.
Jer fali nam sve...i blejanje sa decom na klupici u parku i priče sa komšijama, i Štrand i kafa u kafiću ispred zgrade i ručak kod mame i tate nedeljom i toliko stvari koje su se činile tako obične i tako normalne i čovek nikada ne bi rekao da mogu da ti nedostaju, a nedostaju.
Uhvatila sam sebe da i pored putovanja, novca, akademskog napredovanja, kuće sa prozorima preko celog zida, plaže nadomak stana, da pored svega toga, 3000 km daleko od kuće najviše me srećnom ove godine učinilo kada sam u jednoj robnoj kući čula novosadski naglasak...kao dete što se obraduje majci, tako sam se ja obradovala nepoznatim prijateljima.
I onda shvatiš kako se samo jedno mesto na svetu zove kuća, i kako je osećaj pripadnosti nemerljiv.
Borba je svaki dan. Ne kajanje, to je nešto drugo.
Suludo bi bilo kajati se, jer na kantaru života uvek pobede neke stvari zbog kojih te više ne boli glava ali počne da te boli onaj nevidljivi deo tebe, a njega je tako teško pobediti.
Kako bi bilo super izmestiti to osećanje i staviti ga na neku policu gde nam više neće smetati i gde nas više neće podsećati kako je teško biti daleko od svega što voliš. Izbori koje često donosimo tako lako i logično, posle mnogo vremena počnu da postavljaju pitanju na koja smo mislili da znamo odgovor ili je bar taj odgovor u jednom trenutku bio ispravan a sada više nije, ili pak možda jeste...ali ko bi to znao.
Bojana
Egersund, Norveška
objavljeno: 14.10.2013
