Izvor: Politika, 03.Maj.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Suma tehnologije
Svaki pismeni pojedinac u prilici je da uređuje novosti, saglasno vlastitom uverenju i obrazovanju. Zar to svakodnevno ne čine milioni posetilaca interneta?
„Nije čak ni pogrešno”, imao je običaj nobelovac Volgang Pauli da se obrecne na junošu koji bi mu pokazao svoj članak. Kakve to veze ima s tužbalicama ovdašnjih učenjaka koji glasno jadikuju da nas tabloidi kvare?
Nikakve, ali ispostaviće se na kraju da je Pantelija Topalović („Maratonci trče počasni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << krug”) odavno ispečen, osmuđen i izvađen iz krematorijuma.
Znalci uveliko nariču nad sudbinom nepoćudnih javnih glasila, a tek nad zavedenim čitaocima, slušaocima i gledocima, i ne primećujući da se ona gotovo podjednako pojavljuju i nestaju. Nasuprot decenijskom odumiranju države u komunizmu/socijalizmu koja se naposletku u mnogim zemljama preko noći rastočila.
Ispada da su dušebrižnici ostali neobavešteni. Pukla veza!
Sasvim je razumljivo, međutim, što od količine podataka koji se iz časa u čas slivaju u nedogledni okean bez obala, nazvan internet, i najuglednije proučavaoce podilazi jeza. Već je izbledelo poređenje s cunamijem.
U zastrašujućem kosmosu digitalnih „nula” i „jedinicima” svako može da piše, briše i uzdiše, i da istomišljenicima i neistomišljenicima otpozdravlja. Zgrabi elektronsku spravicu, sve tanju i sve manju, i bez oklevanja razglasi svoje viđenje svakovrsnih događaja. Ne dovikuje s brda, ne razvejava dimne signale.
Tehnološka dostignuća, utemeljena na naučnim otkrićima, na sve strane su pustila nevidljive pipke. Naša planeta je u svojevrsnoj elektronskoj paukovoj mreži, veštački glasnici dojavljuju šta su snimili (videli i čuli) na Marsu i u najudaljenijem kutku Sunčevog dvorišta.
Može li se iko snaći u ovoj džungli nad džunglama, za koju je naša Perućica obična baštica ispred kućice? Da.
Svaki pismeni pojedinac u prilici je da uređuje novosti, saglasno vlastitom uverenju i obrazovanju. Zar to svakodnevno ne čine milioni posetilaca interneta?
Iz jednog, drugog, trećeg izvora... i tako u nedogled. Najbolji način da izbegne tobožnje analitičare (ma šta se pod tim podrazumevalo), da ne gleda glupe predstave uživo (reality show), da se ne nervira zbog svakojakih koještarija koje mu podastiru.
Ko god je imao novca (i znanja), i do sada je kupovao nekoliko listova, birao televizijske programe, okretao dugmad na radiju i pretraživao sajt po sajt, sklapajući svoj pogled na svet. Čemu onda žalopojke?
Da se pokaže – moliću lepo! – koliko je neko vaspitan, načitan i uljudan, usput obznanjujući koja je zvanja pripisao svojem imenu i prezimenu.
Dobro. A kada je poslednji put protivrečio ikome na naučnom savetovanju ili osporio nečije gledište u naučnom časopisu? Kome je u lice sasuo da je dotični (ne)stručnjak krivotvorio istraživačke podatke i poturio pogrešne zaključke? Da li je ma kome išta zamerio pročitavši ili čuvši slapove nerazumljivih, često nesuvislih rečenica?
Nije! Eto vidite!
Učeni su jedino voljni da drže moralne pridike običnim ljudima, zato što su – da poverujemo – duboko zabrinuti da se ne iskvare. Zaboravili su, naravno, da su nam prethodno, kao kukavičje jaje, iz visokoškolskih ustanova poturili silesiju poslenika „sedme sile” iškolovanih na zastarelim programima. Neka zavire u knjige, udžbenike i skripta koja su potpisali, bez imalo napora uvideće da su ih obučavali za prošlost. Budućnost nisu ni u obrisima dočarali, uprkos narastajućoj bujici naučnih uvida i tehnoloških iskoraka koja će – kako se sve češće nagoveštava – iz korena izmeniti čovečanstvo. U 21. stoleću ljudski rod iskusiće suštinske i sveobuhvatne promene da će izgledati kao da je za stotinu uznapredovao 20.000 godina!
Sredinom šezdesetih dalekovidi poljski pisac Stanislav Lem, u knjizi „Suma tehnologije”, upozorio je da čovek ne može menjati svet oko sebe, a da ne menja samoga sebe! Hoće li time (ne)hotimice dokinuti (poslužimo se omiljenim marksističkim glagolom) vlastitu vrstu iznova stvarajući sledeću – pametniju i nadmoćniju. U vodećim laboratorijama, uostalom, naučnici svakodnevno brišu nevidljivu (raz)među između živog i neživog; svojevoljno uobličuju prvo iz potonjeg. A posle?
Ostavimo takva nagađanja nekim budućim Amišima koji će se, poput postojećih, verovatno upinjati da sačuvaju davno iščezle krajolike. I tabloide, ako se usude da ih ispisuju i objaljuju.
U međuvremenu su – nije vam, nadajmo se, promaklo – reš pečenog Panteliju najrođeniji oglodali.
Stanko Stojiljković
objavljeno: 03.05.2013.
