Izvor: Politika, 29.Sep.2010, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Suđenje nije utakmica
Istina više nije cilj budućeg krivičnog postupka, već bi u tom postupku, kao i u klasičnoj građanskoj parnici, „pobeđivala“ stranka koja je uspešnija u dokaznom „duelu“
Nacrtom novog zakonika o krivičnom postupku promovisana je dokazna pasivnost suda. Dokaze bi izvodile stranke, a uloga suda bi se svela na kontrolu ispravnosti dokaznog postupka. Stranke su formalno ravnopravne. Dakle, nasuprot javnom tužiocu, koji može računati na kompletnu logističku podršku >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << državnog aparata čiji je deo, biće okrivljeni kome može pomagati branilac. Naravno, ako okrivljeni ima novca da plati njegove usluge, ili ukoliko se radi o slučajevima obavezne stručne odbrane kada okrivljenom nema branioca, njega postavlja sud. Obavezna odbrana je propisana samo za teža krivična dela, tako da većina okrivljenih može, ali ne mora imati branioca. Međutim, bogate okrivljene, poput na primer, onih koji se terete da su „narkobosovi“, braniće „advokatske zvezde“. Oni će moći da imaju pravne timove, pa i da angažuju privatne detektive za prikupljanje dokaza.
Kakve su šanse okrivljenog koji nema branioca da bude uspešan u dokaznom „dvoboju“ sa javnim tužiocem ? I kada Brazil igra protiv Konga, oba fudbalska tima čine po 11 igrača. Da li to znači da su im jednake šanse za pobedu ? Pa u Srbiji je svega 6,5 odsto stanovništva fakultetski obrazovano. Kada znamo da je kod nas već decenijama kriminalna politika „ribarska mreža kojom se hvataju male ribe, a koja propušta velike ribe“, zna se i kakav je obrazovni nivo prosečnog okrivljenog. Kako stvari stoje, ipak će neke stranke biti malo ravnopravnije od drugih.
Tipičan takozvani adverzijalni krivični postupak kakav postoji u SAD podrazumeva porotu koja odlučuje ko je pobednik dokaznog dvoboja. Tek kada porota, sastavljena od običnih građana, optuženog oglasi krivim, sudija ga kažnjava. Ako ga porota oslobodi, posao sudije je završen. Ali optuženi u tom postupku uvek ima pravo da mu, ako sam nema sredstva, država o svom trošku obezbedi branioca. To u Srbiji nije slučaj. S druge strane ni u SAD nije sporno da kvalitet odbrane koju realizuju branioci postavljeni po službenoj dužnosti, često nije na visokom nivou. Obrnuto, veoma bogati okrivljeni „kupuju“ vrhunske advokatske usluge. Setimo se slučaja O’Džej Simpsona, koji je skoro „krvavih“ ruku optužen za ubistvo supruge i njenog ljubavnika, ali je veštim advokatskim manevrisanjem izbegao osudu, da bi nedavno objavio knjigu pod naslovom „Šta ako sam ubio“, kojom faktički priznaje krivicu. Pored toga, porotno suđenje u SAD je pravi izuzetak, jer se više od 90 odsto slučajeva sumarno rešava priznanjem krivice, koje je u najvećem broju slučajeva „pogođeno“ između tužioca i odbrane.
U kontinentalnoj Evropi sud je, po pravilu, „gospodar“ dokaznog postupka. To je najtipičnije u Nemačkoj i u drugim državama čiji su nam pravni sistemi služili kao uzor. Adverzijalni krivični postupci sada postoje i u nekim kontinentalnim evropskim državama, kao, na primer, u nama susednoj Bosni i Hercegovini. Takav sistem postoji i u Italiji, ali tamo okrivljeni uvek mora imati advokata. Pretvaranje sudija u „stručni žiri“ koji će „bodovati“ uspešnost u dokazivanju tužioca i odbrane predstavlja potencijalno nezgodan eksperiment. Možda se neke sudije tome raduju, rezonujući po sistemu „muko moja pređi na drugoga“. Oni sada sebe vide kao „neutralne posmatrače“ stranačke utakmice. Ali suđenje nije utakmica, ili bar to ne bi trebalo da bude. Sudije ne treba da budu ni gledaoci, niti navijači. Pasivizacija suda može biti i veoma skupo rešenje. Ako bi sud bio tako drastično rasterećen, jer se i istraga poverava javnom tužiocu, onda se može pojaviti problem viška sudija, a manjka javnih tužilaca i sve to neposredno nakon sprovedenog opšteg izbora, tj. reizbora.
Istina više nije cilj budućeg krivičnog postupka, već bi u tom postupku, kao i u klasičnoj građanskoj parnici, „pobeđivala“ stranka koja je uspešnija u dokaznom „duelu“. Istina ni inače nije „sveta krava“ u savremenom krivičnom postupku. Njoj se u tipičnom evropskom krivičnom postupku teži, ali ne po svaku cenu. Onda kada se istina ne može utvrditi, donosi se odluka u korist okrivljenog. Sada se istini neće čak ni težiti. Sud će jednostavno „vagati“ da li su verovatniji navodi optužbe ili argumenti odbrane, a da li je prava istina na jednoj ili drugoj strani; „pa ko će ga znati“. Svevišnji možda... Nije kasno da se popravi Nacrt zakonika o krivičnom postupku, jer on sadrži i niz adekvatnih rešenja. To je svrha javne rasprave, koja je počela ovih dana.
profesor Pravnog fakulteta
Univerziteta u Beogradu
Milan Škulić
objavljeno: 30/09/2010
