Izvor: Politika, 10.Jun.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sudije, policajci i zakonopisci
Notorna je neistina da su sudije kod nas bile samo rutinski „izvođači radova” za policiju
Kada je pre nekoliko godina formirana radna grupa za izradu novog Zakonika o krivičnom postupku Srbije, čiji je predsednik bila tadašnja ministarska pravde Snežana Malović, autor ovog teksta je izjavio da je to izuzetno redak primer da ministar pravde uzme tako aktivnu ulogu u pisanju važnog zakonskog teksta. Samo je jedan donekle sličan slučaj u evropskoj pravnoj istoriji. Čuveni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << profesor krivičnog prava i veliki pravni filozof Gustav Radbruh je svojevremeno praktično sam napisao nemački Krivični zakonik. Tada sam u šali rekao da eto, i „mi Radbruha za trku imamo”. E sad kakav je naš „Radbruh”, takav nam je i novi Zakonik. Skoro celokupna krivičnoprocesna teorija u Srbiji i veliki deo prakse, oštro kritikuju njegov tekst, tvrdeći da je pun protivustavnih normi i pravno-tehničkih grešaka, ali i da je zasnovan na izuzetno lošem i nepravičnom konceptu. Ranije važeći Zakonik su relevantne međunarodne institucije ocenjivale kao napredan i demokratski, ali se smatralo da nije dovoljno efikasan. Šta smo dobili s novim Zakonikom? Iskustva pokazuju da prosečan krivični postupak duže traje nego ranije i da je znatno skuplji.
Neke sudije koje hvale novi ZKP tvrde da se eliminisanjem načela istine prevazilazi nekakav nekadašnji problem, koji se svodio na dužnost suda da „podržava” optužnicu, jer se sada to konačno, „prebacuje” na tužioca. Zaista,neverovatna konstatacija: te sudije su izgleda oslobađajuću presudu smatrali „sopstvenim neuspehom”! Van pameti je da bilo koji sudija u krivičnom postupku „podržava” optužnicu, jer bi se takvim postupanjem grubo oglušio o svoju dužnost nepristrasnog postupanja. Time što je sudija prema nekadašnjem Zakoniku imao dužnost utvrđivanja istine, on ne samo da nije bio dužan da „staje na stranu tužioca”, već sudija to nikako nije ni smeo činiti, a onaj sudija koji priznaje da je do sada, tj. dok ga „takve dužnosti nije oslobodio novi ZKP”, podržavao optužnicu, time praktično, sam sebe optužuje za ozbiljno kršenje zakona, odnosno to čak „pokajnički” priznaje.
I kao u onoj anegdoti o „mužu koji pita ženu, da li više veruje njemu ili svojim očima” i kod nas neki reformatori „ne veruju sopstvenim očima”, već poverenje verovatno poklanjaju onome što im serviraju neki strani konsultanti… Jedan sudija koji je učestvovao u radu na novom Zakoniku pre nekoliko godina je izjavio da je tokom važenja ranijeg Zakonika, iz skoro svake podnesene policijske krivične prijave, na kraju proizlazila osuđujuća presuda. Da je tako stvarno bilo, onda bi se naše pravosuđe zaista moglo smatrati delom policijsko-tužilačkog aparata. Ali tako kod nas nikada, osim možda u vreme prvog uvođenja javno-tužilačke istrage 1948, nije bilo. To se lako može utvrditi rutinskim uvidom u statistiku: koliko novca država svake godine potroši za naknadu štete licima neosnovano lišenim slobode. Toga ne bi bilo kada bi zaista „svaka krivična prijava postajala osuđujuća presuda”. Radi se o poznatom kriminološkom fenomenu „levka”. U odnosu na broj prijava, znatno je manji broj optuženja, još je manje prvostepenih osuđujućih presuda, a daleko je najmanji broj takvih presuda koje postanu pravnosnažne. Notorna je neistina da su sudije kod nas bile samo rutinski „izvođači radova” za policiju…
Novi Zakonik navodno uvodi jednakost „oružja” stranaka. Obe stranke su „jednake”, ali biće da će često jedna stranka biti malo „jednakija”. Jer, ko su stranke u krivičnom postupku? Jedna stranka je javni tužilac, koji predstavlja državu, a na drugoj je strani okrivljeni, koji može, ali i ne mora imati branioca. Ali šta zaista može neki polupismeni, a često i ubogi okrivljeni, bez branioca? Kako će osnovno i unakrsno ispitivati svedoke, znati kada može, a kada ne sme da postavi sugestivno pitanje i sl. Sud se u to neće mešati, on će biti samo „publika”, koja će „uživati u predstavi” i bodovati (ne)uspešnost stranaka u „dokaznom duelu”. Pošteno i pravično, zar ne ?
Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, predsednik Udruženja pravnika Srbije
Milan Škulić
objavljeno: 10.06.2014.
