Izvor: Blic, 18.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sudbina je u stomaku
„Nikada nisam želeo slavu, već poštovanje i autoritet. Ali do toga se kod nas dolazi samo estradom. U tu močvaru nisam zalazio. Jedino estrada pruža moć, jer u našoj palanci ne postoji ni poštovanje, ni istinski autoritet. (...) Jedini problem je stomak. Da li ga imaš ili nemaš? (...) Nije problem u moralu, već u stomaku. Sudbinu nam određuje stomak", napisao je Dragan Velikić u najnovijem romanu „Ruski prozor" („Stubovi kulture") koji je juče u podne predstavljen >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u Beogradu (Galerija „Artget"), a u večernjim satima i u Somboru, gde se i odvija dobar deo romana.
U razgovoru za „Blic" autor kaže da je sintagma „ruski prozor" metafora šanse koju, pre svega, u sebi samima možemo naći.
„Metafora mogućnosti da se kroz neko takvo prozorče može izaći iz samog sebe i predahnuti u nekoj čvrstoj tački koju, da se razumemo, niko ne daje i ne poklanja nego je sami stvaramo."
Vaši junaci se suočavaju u teškim društvenim okolnostima sa istorijom i sa pitanjem kako u tim okvirima sačuvati svoja najbolja uverenja?
- Nema tu velikih pretumbacija ni mistifikacija. Mnogi filozofi su govorili o putu do sebe, o imperativu - spoznati sebe. U mladosti vam to može zvučati tako obično, čak banalno. Međutim, što vreme više odmiče, uviđamo dubinsko značenje te spoznaje; biti iskren prema sebi. Svako voli da u tom bilansu, kad podvuče crtu ipak bude u plusu. Naravno da u svemu tome ima i mnogo lažiranja, štimovanja reztulteta. Ali taj put spoznaje je neophodnost. A pisanje je zaista otvaranje.
Upućeni ističu da je ovo, za sada, vaše najzrelije delo?
- U jednom trenutku više nemate kalkulacije tipa mlad pisac, pa publika, pa kritika, pa kao trend ili pokušaj da pogodi baš taj nerv koji donosi tiraže ili nagrade... Sve su to faze kroz koje se prolazi. Čovek se stalno osluškuje. Pisanje jeste osluškivanje, podrhtavanje i to jeste slika sveta koja se menja kao što se menja i naše lice. Spoznavati sebe, biti iskren prema sebi - to je nešto vraški teško. Mislim da rast umetnika, pa i čoveka uopšte uzev, jednostavno nije moguć bez tog pogleda u ogledalo i sagledavanja svih mogućih minusa i pluseva, propusta, negativiteta. To je katapult koji odbacuje naviše.
Nije li „Ruski prozor" pre i posle svega ljubavni roman?
- Ne bih prepričavao roman, ali ono što je novo u ovoj knjizi u odnosu na moje ranije knjige jeste količina humora i priče o ljubavi. Nikad ni s kim nismo slučajno, ni kada ne volimo, ni kada nam nešto smeta, ni kada je ovo ni kada je ono... Nikada nije slučajno. Ono što verovatno dobro znaju, recimo, psihijatri ili advokati - čudo vezanosti između ljudi, i ljubavi naravno, svedoči o neverovatnosti raznih priroda odnosa koji povezuju jednog muškarca i jednu ženu. Najvažnije da se čovek suoči sa sopstvenim priznanjem određenog odnosa onakvog kakav jeste.
Jedan od vaših junaka kaže da žene vole one koji ne glume sebe nego su ono što su i potom dodaje: „Nemoj samo o moralu"...
- Ono što me fascinira u literaturi, recimo kod majstora Singera i niza drugih pisaca, to je autentično slikanje određene veze. Veliki pisac Margaret Jursenar je jednom rekla da prava knjiga počinje da se piše onog trenutka kada autor više nema nikakvu kalkulaciju u pogledu toga da i neuspeh te knjige može nešto bitno promeniti u životu. To nije razočarenje, da se razumemo, i ne mora biti nikakva minus faza. Jednostavno, to je tako a uvek imamo izbor da li će čaša biti polupuna ili poluprazna.
Da li je vaša čaša polupuna ili poluprazna?
- Sklon sam da govorim poluprazna da ne bih doveo u pitanje punu čašu.
Vodostaj Srbije kod Beča
Kako amasador Velikić vidi realan društveni kontekst, okvir u kome žive stvarni likovi?
- Vodostaj Srbije kod Beča je sasvim u redu. Odgovoran sam za to kao i čitava ambasada. Kad kažem Beč mislim i na Ahtisarija i na pregovore o Kosovu i druga pitanja. Pre svega govoreći o bilateralnim odnosima - jednostavno, odnosi sa Austrijom su odlični i inače bili, a i sada su. Predstavljanje Srbije u funkciji ambasadora nije lako zbog guste agende. Što se pozicije Srbije tiče, budimo realni, odraz je činjenice da je dug put od onog minusa u kojem smo bili i u kojem još uvek, na neki način, jesmo. Osetljiva je pokorica dobre slike koja se uhvatila. Treba bar par godina hoda u plusu pa da možemo da rizikujemo nekakav, da kažemo, pogrešan pokret. Prosto, stereotip je užasno jak i ne ruši se lako. To ne znači da treba da šenimo, ali ne bi trebalo da pravimo greške.
