Izvor: Politika, 04.Jun.2014, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sudbina balkanske periferije
Beograd može biti trgovinski centar regiona, ali samo ukoliko se uspostavi funkcionalna veza sa susedima.
Balkan se nalazi na periferiji današnje političke Evrope, ukoliko se pođe od pretpostavke da je njen administrativni centar Brisel, a politički Berlin. Percepcija da je Balkan periferni deo kontinenta, usmerila je evropsko jezgro da je prvo potrebno stabilizovati i vojno kontrolisati, a tek naknadno kada troškovi budu minimalni, politički i ekonomski integrisati. Balkan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je siromašan fosilnim izvorima energije, tako da trenutno ne može predstavljati ni bitan činilac energetske i ekonomske politike Evrope. Balkansko poluostrvo je politički fragmentisano, tako da nijedna od sitnih država ne može samostalno biti ozbiljan spoljnopolitički igrač. Međutim, uprkos svim pomenutim hendikepima, moguće je sprovoditi ambicioznu međunarodnu i razvojnu politiku od strane balkanskih država, ukoliko se uzmu u obzir naučne činjenice i izvuku istorijske lekcije.
Balkansko poluostrvo je ispresecano dinarskim, rodopskim i karpatskim planinskim sistemima, između kojih se prirodno formiraju brojne manje nacionalne i državne celine. Ako se ovome pridoda postojanje različitih tradicija i religija, jasno je da je gotovo nemoguće nasilnim putem ostvariti regionalnu hegemoniju ili veliku unitarnu državu. To je istovremeno razlog zbog koga je teško jednoj spoljnoj sili da, u moderno vreme, samostalno nametne dominantni uticaj na Balkanskom poluostrvu, već se njegova sudbina uglavnom određuje kroz dinamiku i međusobni rivalitet više međunarodnih činilaca. Čuveni filolog i filozof Georgij Gačev govorio je da je Balkan evropsko bure baruta, između ostalog, zato što se „tu uvlače severnjaci-kontinentalci da prisvoje i zavladaju, pa onda potpaljuju osetljivi ponos malih naroda, ubrizgavajući im ideju veličine”. Polazeći od ovoga zaključujemo da su balkanske države, ukoliko žele da rade u svom interesu, upućene na međusobnu saradnju kroz koju se ublažavaju pojedinačni nacionalizmi i smanjuje prostor za instrumentalizaciju od strane jakih spoljnih aktera.
Ideal saradnje balkanskih država čini konstantu u delovanju srpske elite. Još je knez Mihailo Obrenović, zajedno sa Ilijom Garašaninom, prepoznao potrebu konfederacije balkanskih država. Na ovim tekovinama je 1912. godine oformljen Balkanski savez, kao pre svega vojna alijansa, koja je potisnula Osmansko carstvo iz Evrope i u značajnoj meri razrešila do tada navodno nerešivo „istočno pitanje”.
Zajednička akcija balkanskih država stavila je velike sile maltene pred svršen čin, tako da su one uglavnom samo kodifikovale stanje na terenu, na Londonskoj konferenciji 1913. godine. Razmatrani su ozbiljni koraci da se, po okončanju balkanskih ratova, saradnja između Srbije, Grčke, Crne Gore, Rumunije, pa i Bugarske, podigne na još viši nivo.
Po izbijanju Prvog svetskog rata, srpska elita se sledeći tradiciju saradnje sa balkanskim narodima okrenula prema Južnim Slovenima i podržala obrazovanje Jugoslavije. Međutim, zavarana jezičkim jedinstvom i trenutnim poklapanjem interesa, potcenila je razlike koje su postojale među južnoslovenskim narodima i prenebregla večnu istinu da jedino funkcionalna saradnja na Balkanu stvara sinergetski efekat, a ne zajednička država ili kulturni ideali. Da bi iskoristila centralnu poziciju na Balkanu, Srbija se dakle mora vratiti povezivanju sa državama južnog i istočnog dela poluostrva, sa kojima ima viševekovno zajedničko državno iskustvo i podudarne interese.
Za međunarodnu trgovinu između Evrope, Afrike i Azije, jedna od logičnih komunikacionih linija vodi preko Mediterana, moravsko-vardarske doline i Dunava. Podjednako je važna komunikacija Solun–Beograd. Zajednička ulaganja država ovog dela Balkana u infrastrukturu – luke, pruge, centri za pretovar robe – dobijaju pun smisao. Beograd može biti trgovinski centar regiona, ali samo ukoliko se uspostavi funkcionalna veza sa susedima. Siromašne u fosilnim gorivima, ove balkanske države imaju veliki potencijal u hidroenergiji, kao i u obnovljivim izvorima energije. Većina rečnih tokova su prekograničnog karaktera – Dunav, Sava, Drina, Tisa – što znači da bez dogovara o zajedničkom upravljanju i korišćenju voda potencijal za razvoj svake zemlje individualno ostaje limitiran. Sledstveno tome, značajan je potencijal i za zajednički nastup ovih zemalja u pogledu održivog razvoja i klimatskih promena, o čemu će CIRSD napraviti regionalnu konferenciju u Beogradu.
U svetu koji je nepredvidiv i u previranju, ad hok koalicije imaju često veći značaj od formalne pripadnosti savezima. Ne funkcioniše li uostalom u okviru EU – Nordijska grupa, Višegradska grupa... Srbija tako u koordinaciji sa Bugarskom predstavlja znatno ozbiljnijeg sagovornika Turskoj, a u bliskoj saradnji sa Rumunijom može tražiti snažniju podršku Francuske, koja je trenutno odsutna sa Balkana. U situaciji kada je cela Istočna Evropa pod pritiskom zbog sukoba u Ukrajini, koordinisan nastup ovih balkanskih zemalja može doneti više stabilnosti i manevarskog prostora našem regionu. Sudbina Balkana je ili tesna saradnja i ostvarivanje zajedničkih interesa, ili nastavak tavorenja na političkoj i ekonomskoj margini sveta.
Programski direktor CIRSD-a
Nikola Jovanović
objavljeno: 04.06.2014.
