Izvor: Politika, 13.Okt.2011, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sudbina Milana Stojadinovića
Pedeset godina nakon njegove smrti u Argentini 1961, brojna pitanja i kontroverze zahtevaju ozbiljan i sveobuhvatan prikaz ove složene ličnosti
Pre pet godina na sudu je zvanično rehabilitovan Dragiša Cvetković, političar koji je potpisao Trojni pakt. Zahvaljujući učešću SPO-a u vlasti de fakto je rehabilitovan i ravnogorski pokret. Predsednik kraljevske vlade Slobodan Jovanović takođe je zvanično rehabilitovan 2007, njegovo delo je reintegrisano u srpski intelektualni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << život, a radi se i na povratku njegovih ostataka u Srbiju. I dalje se veliki sporovi vode oko uloge Milana Nedića, no uprkos suštinskim razlikama ovo pitanje je dosta prisutno u javnosti. Krajnje je, međutim, zanimljivo da je potpuno van tokova šire javnosti ostalo ime Milana Stojadinovića, najozbiljnijeg političara i ekonomskog stručnjaka koji je obeležio predratni period.
Popularna komunistička istoriografija Stojadinovića je određivala kao fašistu i korupcionaša koji je zbog svojih interesa napustio tradicionalne saveznike i poveo Jugoslaviju na put saradnje sa Hitlerom i Musolinijem. U imaginaciji prosečnog Srbina tip takve ličnosti ostao je oslikan nezaboravnom kreacijom Bate Stojkovića u filmu ,,Ko to tamo peva”: „Nemačka medicina je najbolja medicina. Di beste!”
Doduše, tokom poslednjih pet godina objavljena su dva magistarska rada i nekoliko manjih monografija koje se bave pojedinim aspektima delovanja Jugoslovenske radikalne zajednice i Stojadinovića. No, pedeset godina nakon njegove smrti u Argentini 1961, brojna pitanja i kontroverze koje su iza njega ostale nesumnjivo zahtevaju pokušaj ozbiljnog sveobuhvatnog prikaza ove složene ličnosti iz dramatičnog perioda u kome je skoro četiri godine vodio jugoslovensku vladu.
Milan Stojadinović je poslednji izdanak kontinuiteta izgradnje moderne srpske državnosti. Sin jednog od uglednijih osnivača Radikalne stranke on je zapravo bio njeno dete, neko ko je decenijama pripreman za zadatke koje je kasnije preuzeo. I tokom školovanja boravio je u inostranstvu učeći jezike da bi posle odbrane doktorata o nemačkom budžetu proveo nekoliko godina na usavršavanju u finansijskim institucijama Francuske, Britanije i Nemačke. Karijeru je međutim nakon svega toga započeo kao običan pisar u ministarstvu finansija da bi za desetak godina prolazeći kroz administraciju iznutra, postao ministar finansija u Pašićevoj vladi.
Još tada je stekao oreol izuzetno sposobnog finansijskog stručnjaka, koji je dosta uradio da se stvori adekvatna poreska osnova za samoodrživo finansiranje nove države. No u isto vreme su krenule i glasine o tome da je tu sposobnost koristio i za nelegitimno popravljanje sopstvenih finansija. Iako je kasnije obavljao niz lukrativnih privrednih aktivnosti u bankarstvu i drugim sektorima, ostao je utisak da je ogromno bogatstvo velikim delom povezano sa upotrebom političkih pozicija.
Stojadinović je bio energičan čovek velike snage i lične harizme. U vrhove politike vratio se 1934. kao ministar finansija da bi već sledeće godine uz podršku princa Pavla preuzeo mesto premijera i ministra inostranih dela. Vodio je veoma uspešnu ekonomsku i spoljnu politiku. U unutrašnjim poslovima najveći naglasak je stavio na oporavak privrede. Rešio je pitanje seljačkih dugova, znatno povećao spoljnu trgovinu ostvarujući suficit, uravnotežio je državni budžet i pokrenuo industriju. U spoljnoj politici postavio je model neutralnosti i držanja van sukoba velikih sila. Potpisao je niz važnih sporazuma sa susedima smanjujući pritisak Italije i Bugarske, a posebno je radio na izgradnji pragmatičnih odnosa sa Hitlerovom Nemačkom, koja je bila najveći trgovinski partner, ali i najveća potencijalna opasnost.
Knez Pavle i Britanci, koji su najviše uticali na jugoslovensku politiku oborili su ga sa vlasti početkom 1939. Za Britance on je bio najveća prepreka na putu stvaranja banovine Hrvatske, a oba faktora su strahovala od dubine Stojadinovićevih veza sa Nemačkom i Italijom kao i od njegovih sve vidljivijih tendencija ka autoritarnom manifestovanju vlasti. U tom pravcu gurala ga je slabost koju je Francuska tada pokazivala, njena i britanska evidentna nespremnost da oružano brane Jugoslaviju, kao i antikomunizam.
U predvečerje rata jugoslovenske vlasti su ga izručile Britancima koji su ga na Mauricijusu držali u internaciji osam godina. Ostatak života proveo je u Argentini uspešno se baveći biznisom i savetovanjem argentinskih vlasti. Pozadinu poznatog „sporazuma sa Pavelićem” razjasniće tek arhivi Udbe. Iz tog perioda su i njegovi zanimljivi memoari „Ni rat ni pakt”. Treba pomenuti, konačno, da je Stojadinović najuspešniji rotarijanac sa ovih prostora.
Krajem ovog meseca u Beogradu bi trebalo da se održi konferencija o Stojadinoviću koja će bar neka od ovih pitanja pokušati da rasvetli.
Miša Đurković
objavljeno: 14.10.2011.
.jpg)
