Izvor: Blic, 14.Okt.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stvarnost proživljena kroz muziku
Stvarnost proživljena kroz muziku
Nakon godina medijskog geta na radiju B92, beogradska grupa 'Darkvud dab' predstojećim koncertima u velikoj sali Doma omladine(bez sedišta), koji su planirani sa 18,19. i 20. oktobar, ide ruku pod ruku sa tržišnim uspehom njihovog najnovijeg albuma 'Život počinje u tridesetoj'(B92). Izlazak 'iz senke' kultne grupe domaće elektronske scene bio je nedavno obeležen i njihovim koncertom u Beču u okviru kulturne razmene između Beograda i >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << glavnog grada Austrije. U ime grupe, pred koncerte kada će definitvno, i pored njihovog protivljenja, postati plutajući balvan mejnstrim bujice domaćeg rokenrola, za 'Blic' govori Vlada Jerić.
'Darkvudi' već desetak godina egzistiraju u getu sopstvenog muzičkog izraza. Da li se ipak vidite sastavnim delom domaćeg rokenrola?
- Mada je taj proces krenuo ranije, devedesetih, uslovno rečeno, započinje postmoderni način muzičkog razmišljanja koji podrazumeva upotrebu 'citata' i 'kolaža', onog što nazivamo 'semplom'. Nestaje klasičan autorski momenat, bitno je kako proizvod zvuči i da li se nekome dopada. Ovaj postupak podrazumeva i brisanje razmišljanja u kategorijama žanra, scene ili generacije. Mi smo, naravno bez neke jače teorijske podloge, onako instiktivno, usvojili novi muzički pogled na svet. Niti smo mi pazili na domaći rokenrol, niti bih mogao da nađem makar ijedan zajednički sadržalac između 'Darkvuda' i tadašnje scene. Kritika voli da kategorizuje na 'old skul' način: mora da postoji scena, sastavljena od bendova i autorskih pojava koja se postavlja u generacijski kontekst. Problemi takvog klasifikovanja počeli su upravo u vreme kad smo se mi pojavili: kakvu to oni muziku sviraju? Jedna od ideja bila je kako sviramo 'sonični rege'. Druga stvar je bila masovna zamena teza koja se devedesetih dogodila u Srbiji, gde mi kao andergraund bend iz podruma SKC-a i relativna alternativa, dobijamo medijsku pažnju i tretman kao mejnstrim događaj.Ta situacija i dalje traje a nije prirodna. Koji je, onda, po vama, ispravan način analitičke klasifikacije?
- Čekamo da tržište postane merilo klasifikacije umesto kritičarskih boks-ofis klasifikacija. Samo broj prodatih primeraka može biti merilo klasifikacije je li neko ili nešto mejnstrim, andergraund ili megastar.
Da li je danas elektronski pol scene, na kome se nalazite, nadjačao onaj tzv. gitarski?
- To je još jedna prevaziđena diskusija. Gitara je i dalje instrument ali su to i sempler i kompjuter, po sebi. Elektronska muzika nije nadjačala nedavno, ona je izvršila presudan uticaj još sedamdesetih godina, posebno kad je reč o mogućnostima nastanka jednog muzičkog komada. Plesna muzika opredelila je devedesete, dens dakle sa svojim korenima izvršio je nepovratan uticaj na modernu muziku. Kako ste vi došli do prepleta zvuka koji beži od rokenrol forme i svedenog ali angažovanog teksta, što vas kasnije prirodno postavlja kao animatore mladih generacija koja je glasanje doprinela padu prethodnog režima?
- Bio je to logičan preplet. Sa tehnologijom smo imali problem samo u prvom periodu rada. Nismo mogli da dođemo do tehničke podrške pre svega iz finansijskih razloga. Imali smo uglavnom gitare i neke efekte a kombinacija žive, gitarske i elektronske muzike je izgledala logičnom. Odrasli smo slušajući obe a i ta podela je smešna. Kakav god da proizvodiš zvuk, u bilo kom kontekstu, da li na nečemu što ima šest žica ili dvadeset dirki ili četiri dugmeta koja okrećeš sve može biti muzika. Gitarski bendovi i sami godinama koriste semplere i elektroniku. Preko muzike i tekstova animirali smo ljude onim što osećamo oko nas, preživljavajući jednu te istu stvarnost. Tako je došlo do tri turneje, bio je to naš način komunikacije prepoznat kao odgovarajući. Da li ste imali i ikakvih problema zbog 'bacanja kamenja na sistem' i statusa barjaktara opozicione svesti?
- Imali smo ali ne nekih većih. Ko god da nas je procenjivao procenio je da nismo opasni za režim ukoliko nas nema u medijima. Spotovi za kompozicije kao za 'Sistem', na primer, bili su zabranjeni na RTS-u, televiziji 'Pink' i drugim svrstanim medijima pod državnom kontrolom. Ignorisan je ne samo ceo naš rad nego i naše postojanje kao benda uopšte, kao i skoro svih drugih bendova koji su kasnije izašli na crtu. Šta mislite o velikom uspehu etnokrosover trenda?
- Mislim da su ljudi sve zaintersovaniji za tzv. svetska muziku koja je iz fioke, u koju je bila stavljena kao nešto retro i pase, postala odraz dobrog ukusa! Imati kolekciju svetske muzike kod kuće, takođe je i alternativa velikom pritisku muzike koja se kao trend odašilje preko elektronskih medija, Interneta, čak i mobilne telefonije. Dvadeset četiri časa dnevno nameće se određen muzički ukus, bombarduje jednim načinom razmišljanja pa je etno instiktivna ravnoteža. Takođe mislim da postoji stalna potreba za nečim potpuno drugačijim u načinu muzičkog razmišljanja, u metrici, u harmoniji, i onda se stvara neki novi krosover kao što se sada pravi između moderne muzike i te vrlo, vrlo stare, svetske muzike a koji će osvežiti sledeću generaciju etablirane muzike. Još uvek su aktuelne polemike o tzv. turbofolku i njegovom uticaju na estradu tokom devedesetih. Kako vama izgleda taj muzički fenomen?
- Imali smo stalno za leđima, uslovno rečeno, dah nove muzike koja se stvarala. Ali ma koliko bi ljudi hteli da se ponose turbo-folkom kao nacionalnim brendom to i nije neki originalni lokalni specijalitet. Vrlo slične stvari događale su se ali na specifičan način i u svim istočnoevropskim zemljama. Recimo u Poljskoj postoji popularni amalgam pod nazivom 'diskopolo'. Jezivo zvuči. Mehanizam ili formula uvek je jedan te isti: povlađivanje najnižim mogućim porivima publike za jeftinom, jednostavno kodiranom zabavom sa mnogo aluzija na lepe stvari u životu kao što su novac, seks i droga, ali takve pojave ne bih svrstavao u muzičke kategorije, niti bih o njima kao takvima raspravljao. Popularnosti tog pre sociološkog nego muzičkog fenomena doprineo je i bastardni brak žute štampe i estrade. Milorad Pavlović
