Izvor: Politika, 23.Apr.2010, 00:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stvaraoci i kritičari
Kritičarski jezik veoma teško stoji za zubima
Kažu da je Bog stvarao zemlju šest dana, a da se sedmi odmarao. Izgleda jedino moguće da su ga kritičari uhvatili na spavanju tog sedmog dana. Kako on nekada, tako ni savremeni stvaraoci danas nemaju vremena da razmišljaju o kritici svog dela dok ih kritičari čekaju iza busije, da nađu mane njihovoj kreaciji. Ne mora to biti neko remek-delo umetnosti, kako se obično misli. Kritičari su svuda oko nas. To su muževi koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uvek nanovo nalaze da je supa preslana ili neslana, da jelo nije na vreme postavljeno, da ocene u školi nisu na nivou i tako u nedogled. Zanemaruje se neuropsihološka činjenica da postoje mozgovi koji imaju sposobnost stvaralačkog mišljenja i oni drugi koji su tako stvoreni da u svemu najpre vide manu. Oni na telu Monike Beluči najpre vide madež dok lepotu ne uočavaju. Ta njihova sposobnost ujedno je neka vrsta kazne. To su oni naši bližnji koje opisujemo kao namćore, večite nezadovoljnike, perfekcioniste koji u svakom jajetu traže dlaku. Naprotiv, stvaralački umovi razlikuju se od jednosmernih kritičkih umova po bogatstvu svojih asocijativnih veza u mozgu, koji uvek novim kombinacijama daju nove mogućnosti, obogaćujući i sebe i svet svojim ostvarenjima. Samo u retkim slučajevima to su neponovljiva majstorska dela, otkrića, izumi, najčešće su to neka sitna svakodnevna unapređenja koja olakšavaju život. Stvaralački um troši energiju, i baš kao Bog nakon šest dana, tako i stvaralac treba odmor nakon uspešne realizacije svoje ideje. E, tu ga čeka kritičar, najčešće bračni drug, dete i, ako ima kritički um, pronalazi mane, zakera i kod malodušnih izaziva kompleks da nisu dovoljno dobri.
Stati na put kreaciji bilo koje vrste, od dobro uvijenih sarmi do velelepnih mostova od prenapregnutog betona, đavolski je posao. Zluradost zbog odustajanja stvaraoca mala je kompenzacija šteti koju kritizeri nanose duhovima koji jedini imaju sposobnost da čovečanstvo korak po korak pokreću napred. Kritičarska sposobnost je kočnica. Hiljade kritika ne vrede jednog stvaralačkog dela. Književnici, ali i drugi umetnici, teško podnose kritike, jer su po prirodi svoje vokacije narcisi, samozaljubljeni, svoje delo posmatraju kao svoje dete, koje je za njih uvek najlepše. Stvaralac se ogleda u svom delu, poistovećuje se s njim. A kada mu neko sa strane, a kritičarski jezik je pogan i veoma teško stoji za zubima, ukaže na mane i nedostatke dela doživljava to kao napad na sebe. Kao neku vrstu đavolske rabote. Kritičari imaju svojstvo hladne logike, emocije su im slabija strana, dok stvaralačke umove krasi veća emocionalnost, strastveni pristup rešavanju problema. A gde se upletu emocije, tu je mogućnost pogrešne procene veća. Apsolutna isključivost jednog oblika mišljenja od drugog, vodi nesporazumima. Kritičare bi trebalo stvaraoci da doživljavaju kao neko nužno zlo. A i kreacija se danas uči. Ja bih dodao: ipak, do neke mere. Za najviše dosege potreban je dobar genetski materijal.
No, nije sve baš tako. Jeste da kritičar nikad ne može stvoriti neko delo, ali bez njegovih opservacija umetnici ne bi imali korektiv i u svojoj samodopadljivosti bi ponavljali iste greške. Kritičari su nužno zlo, funkcija njihovog uma nije da unaprede, ali kao rubni kamenovi pokazuju gde prestaje cesta a počinje trotoar ili provalija. Asocijacije, kao produkt stvaralačkog mozga, imaju beskrajne mogućnosti prespajanja, kombinovanja i to ponekad može da odvede u patologiju. A nema na svetu toliko psihijatara koji će na vreme upozoriti da se prešla granica koja normalno deli od patološkog.
Da bi čovečanstvo išlo napred potrebno je mnogo više stvaralaca nego kritičara. Sadašnje vreme pogoduje kritičkim umovima jer im mediji omogućuju prodornost, dok neshvaćeni stvaraoci ostaju u drugom planu. Mnogo više trenutno profitiraju oni koji su anti(protiv) nego oni koji su pro(za). Zato tapkamo u mestu, stvaraocima kršimo ruke, kritičari blistaju, ali oni su sterilni kao evnusi u haremu. Kritičari tako čuvaju postojeće, dok se samo ne uruši. Kritičari su oni koji se slučajno naslone na zid i on padne. Herostratska slava je neslava. Život se živi u ime stvaralaštva.
Petar Bokun
[objavljeno: 24.04.2010]
