Izvor: Politika, 11.Nov.2014, 16:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Studentska svest o potčinjenosti
Povodom teksta „Blokada”, od 6. novembra
U prvom delu svog teksta, gospodin Antić se sa setom priseća svojih studentskih dana i ispravno konstatuje da su se mnogi i te kako okoristili o studentske proteste 1996–1997. Kaže još i to da su se studenti tih godina usprotivili „uskogrudom razumevanju života”, nacionalizmu velikih sila, šovinističkim ratovima, autoritarnom režimu, ali i u svrhu odbrane „nacionalnog ponosa”. Ako pretpostavimo da se „uskogrudost života” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << može podvesti i pod markuzeovsku kategoriju „jednodimenzionalnog čoveka”, onda smo još od Markuzea naučili da se od te uskogrudosti ili jednodimenzionalnosti, može pobeći samo ako se prethodno dostigne svest o potčinjenosti, a onda i krene u borbu protiv potčinitelja. S obzirom na to da je Čedomir Antić javno deklarisani monarhista, ovde se kao problematično pojavljuje to što se on borio protiv uskogrudosti tako što je spoznao da je potčinjen, ali kao monarhista nije mogao smatrati da je potrebno napustiti odnose dominacije, već ih samo modifikovati i postaviti na drugačije osnove. To je u vreme Miloševića smatrala i opozicija, pa se tako ni gospodin Antić u tom pogledu ne razlikuje od navedene opozicije, od koje bezuspešno pokušava da napravi otklon. Jednodimenzionalnost je tako iz ugla autora teksta u redu, ali ne prema tuđem već prema sopstvenom modelu. Nije bilo reči o borbi protiv uskogrudosti, već o težnji ka njenoj (rekonstruisanoj) reprodukciji. Osim toga, njegova kvalifikacija studentskog pokreta kome je i sam pripadao, kao pokreta koji je ustao kako bi „odbranio nacionalni ponos”, stoji u najoštrijoj kontradikciji s njegovim protivljenjem uskogrudosti. Drugim rečima, nametanje nacionalnog jedinstva (u uslovima ekonomskog nejedinstva) kao uzvišene političke kategorije predstavlja upravo otelotvorenje jednodimenzionalnog društva.
Kao takav, (legitimni) zagovornik uspostave drugačijeg seta odnosa potčinjenosti, autor teksta „Blokada” stoji nasuprot tendencijama na Filozofskom fakultetu koje, kako on ispravno primećuje, već godinama unazad poprimaju odlike bliske idejama komunizma i anarhizma. S tim u vezi, nadovezuje se i opaska da u Srbiji nikada nije došlo do suočavanja s komunističkom prošlošću i istinske demokratizacije. Nažalost, Srbija se s komunističkom prošlošću razračunala već krajem osamdesetih godina. Osim ako gospodin Antić ne misli da nacionalistička retorika i izmenjeni zakon o svojinskim odnosima nisu baza za razračunavanje s komunističkom prošlošću, a ratovi među nacijama uz nametanje nacionalnog jedinstva u uslovima klasno podeljenog društva njen konačni pogreb. S druge strane, što se demokratizacije tiče, saglasan sam da do toga nije došlo, ali pre da nije došlo do redemokratizacije. Osim ako gospodin Antić ne misli da unutar Saveza komunista Jugoslavije nije postojalo više ideoloških razlika nego što ih danas imamo u parlamentarnom životu u Srbiji. Demokratija je, naravno, reč sa verovatno najviše mogućih značenja, ali onako kako je ja vidim, o njoj se ne može govoriti u uslovima vladavine odnosa dominacije, već samo kooperacije. Ta „domaća verzija anarhoidnog plenuma”, kako Antić opisuje studentski zbor, upravo je zasnovana na načelima kooperacije i jednakosti. Oni koji pokušavaju da diskredituju ili ospore legitimitet takvom jednom studentskom telu naravno imaju pravo da to čine. Međutim, kako to obično biva, u borbi za hegemoniju imamo pobednike i gubitnike. Državu su nasilno preuzeli liberalni nacionalisti, Filozofski fakultet se i dalje drži bolje od ostatka društva u borbi za ideje demokratije i jednakosti. Ako je država nasilno eksproprisana, navedeni fakultet ima pravo da od toga pokuša da spase jednu obrazovnu instituciju. Spočitavanje komunizma ili anarhizma studentskom zboru tako ne znači njegovu diskreditaciju, naprotiv. Kada pominje to da ljudi u Srbiji i dalje misle da je zločin opravdan ako ga počine „napredni ljudi” u ime „dobrog cilja”, onda gospodin Antić anticipirajući političku i ideološku borbu na Filozofskom fakultetu kao „zločin”, zapravo diskredituje sebe kao docenta na tom fakultetu.
U zaključnom delu svog autorskog teksta, Čedomir Antić u kauzalnu vezu dovodi Filozofski fakultet kao „anarhističko igralište” i propadanje univerzitetske nastave. Nažalost, univerzitetska nastava i to ne samo na Filozofskom fakultetu propala je sa sveopštom komodifikacijom u koju je nasilno uvučeno i obrazovanje. U kauzalnom odnosu tako stoje otklon prema kritičkoj misli u vreme stare Jugoslavije i propadanje obrazovanja. Osim ako gospodin Antić ne misli da su danas Močnik, Buden, Žižek, Dolar među najcenjenijim kritičkim misliocima zbog toga što su se školovali na lošim ili lošijim univerzitetima od ovih danas. Uvaženi docent je tako na pozicijama zagovornika demokratije, dok se istovremeno protivi demokratskim društvenim tendencijama. Fenomen je odveć poznat i možemo ga pronaći u jednom od brojnih čitanja Kamijevog „Stranca”, u kom se između ostalog navodi i da „društvo koje podržava etiku objektivnosti, iskrenosti i poštenja, nije spremno da u svom središtu dopusti nekoga ko savršeno odgovara takvoj etici”.
Politikolog
Filip Balunović
objavljeno: 11.11.2014.
