Izvor: Politika, 12.Jul.2012, 23:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Struka, ali prava
Vlasti znaju stručnjake da ignorišu, ali i politički instrumentalizuju
Ko je čitao priloge u seriji koju danas završavamo mogao je da primeti da su velike razlike u odgovorima autora na postavljeno pitanje. I da je svaki od njih imao dobre argumente zbog kojih se razlikovao od drugih.
Uzmimo, na primer, mišljenje Danijela Cvjetićanina. On je veoma sumnjičav prema angažovanju novih eksperata zato što imamo loša iskustva sa starim. I to, i mi, i mnoge druge zemlje. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << I pominje razne konsultantske i revizorske kuće koje ne samo da nisu upozoravale na dolazak svetske finansijske krize nego su svojim pogrešnim procenama, angažujući se za račun velikih korporacija, obmanjivale javnost. Isto tako je, podseća Cvjetićanin, i kod nas. Mi u Srbiji smo stalno imali neke eksperte koji su savetovali vlade, a stanje u državi je bilo sve teže i teže. A upravo su nas ovi eksperti doveli dotle da ,,razvojni model” društva svodimo na potrošnju, zaduživanje i prodaju (strancima) domaćih resursa. Cvjetićanin podseća i da je na sugestiju ekspertskih timova u Srbiji osnovano na stotine agencija, komisija i kancelarija u čijem je opisu posla da unose elemente stručnosti i znanja u oblast kojom se bave. Sad se, međutim, ispostavlja da je tih konsultantskih i ekspertskih kancelarija toliko da su postale pravi balast za državni budžet.
Ali uzmimo, s druge strane, argumente koje je u svom tekstu naveo Vladimir Gligorov. On kaže da ne bi trebalo da imamo iluzije da je srpsku vladu moguće savetovati, uprkos činjenici da ne nedostaju ni saveti, ni savetnici (koji su na budžetu). Srpska vlada se neće odreći diskrecionizma, konstatuje Gligorov i to ilustruje, nasuprot Cvjetićaninu, pozicijom Fiskalnog saveta: ni u jednom času nije postojala politička spremnost da se saveti i preporuke ovog tela uvažavaju. U tome i jeste jedno od obeležja odnosa vlasti prema nezavisnim stručnim institucijama: one se optužuju za politizovanost čak i ako se samo drže svog mandata. Ili se ignorišu, kao što je naročito (bio) slučaj sa Savetom za korupciju. Što se stranih instituta, stručnjaka, a i međunarodnih finansijskih ustanova tiče, vlasti u Srbiji nastoje da ih instrumentalizuju: navode se njihovi stavovi kada potvrđuju politiku ministarstava ili vlade u celini, ili se na strane pogrešne procene prebacuje odgovornost za neuspehe pojedinih resora.
Kako se opredeliti između ova dva različita stava, Cvjetićanina i Gligorova? Mada je, u stvari, očigledno da oba iznose određene istine. U prilog onome što je naveo Cvjetićanin ide i juče objavljeni (u ,,Politici”) tekst Miše Đurkovića (,,Strani faktor”), u kome ovaj autor navodi da su manje zemlje predmet najrazličitijih intervencija velikih sila te da su značajan instrument u tome razne međunarodne i regionalne institucije čiji su kadrovi preko različitih ekspertskih programa prisutni u gotovo svim segmentima administracije, pravosuđa itd.
A opet, evo citata iz teksta Stojana Stamenkovića koji ide u prilog Gligorovu jer upozorava da je našu situaciju teško upoređivati sa stranim primerima. Naime, reč je o tome da u zemljama sa uspešnom i konzistentnom ekonomskom politikom u državni aparat postavljaju ljude na osnovu njihovog stručnog profila, a ne, kao kod nas, po liniji partijske pripadnosti. I možda je u tome onaj ,,jezičak na vagi” koji nas opredeljuje da se zalažemo za pomoć nauke i struke vladinim kancelarijama. Jer mnogo je kod nas onih pristiglih u državne resore po pravilima partijske lojalnosti a ne stručnosti. I kada bi državu prepustili samo tom nivou poznavanja stvari, onda bismo zapravo bili zarobljenici partijske samovolje. A gde ta partijska samovolja može da nas odvede svedoci smo, ne tako retko, svih proteklih godina, pa i decenija.
Od sutra nova serija: Zašto Skupština Srbije ima 44 stranke i 119 poslanika iz Beograda
Branislav Radivojša
objavljeno: 13.07.2012.
