Izvor: Politika, 29.Dec.2010, 23:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Struja i uzemljenje
Ljudi... struja. To je jedina reč koja mi pada na pamet. Nešto... vrlo nepoznato, toliko da me teralo da se sakrijem iza nečeg poznatog
U krešendu godine kanda valja napraviti sumu sumarum i to tako da, po mogućstvu, tinta izlivena iz tintare ne bude crna i da se njome ne rukobludi ni po čijoj glavi. Što vaistinu nije lako. Moglo bi se o onim danima kad je pola Srbije našlo za shodno da svoje stavove predstavlja na ulici i natura drugima, tobož misleći da se oni zaista >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tako brane – a cele ujdurme ne bi bilo da su svi svoje vrednosti delili sa sebi bližnjima i proveli jedan ugodan vikend: porodice u krugu porodice, gejovi sa gejovima, ljudi s nakupljenom agresivnošću u sparingu sa sebi sličnima, patriote sa patriotama. I da lepo svi uveče odgledaju ,,Farmu”, jer to im je zajedničko.
Moglo bi se o tome ko je sve postao kolumnista. Moglo bi se o tome ko sve podržava novopostavše kolumniste i zarad koje bedne političke samodobiti – u eri seksa valja imati dobro (glasačko) telo. Moglo bi se o tome kako je predsednik onomad izrekao neistinu kad je izjavio da nema kulture bez stripa, jer ministarstvo kulture ove godine nije preporučilo nijedno domaće strip izdanje bibliotekama; ko bi rekao da čovek koji ističe očiglednost kao što je činjenica da je moguće držati govor dok se stoji na jednoj nozi može da kaže nešto netačno. Moglo bi se o tome kako Đorđe David i Dinkić svojom pesmom skrnave svako sećanje na mošti rahmetli rokenrola, dijametralno suprotno sloganu ,,koliko para, toliko muzike”. Moglo bi se o tome kako me mnogi smatraju drk... ehm, rukobludnikom što pišem ovako, ili o tome kako ja zaista nalazim sve spomenuto očigledno istinitim do te mere da bih, čini mi se, mogao sve to da izgovorim i stojeći na jednoj nozi.
Ali nećemo ni o čemu takvom. U odnosu na neke stvari, stvarno stvarno nije vredno.
Ljudi, dogodilo mi se nešto... uvrnuto. Desi se da jedno nedeljno popodne provedem sa divnom damom, čiji bih mogao da budem i izabranik (mislim, po godinama), i njenim četvorogodišnjim sestrićem – kome bih (mislim, po godinama) mogao da budem teča. A ja sa decom nemam nikakvog iskustva, poveriti meni dete na popodne isto je ko da Palmi poveriš Betovena. To jest, tako sam mislio. A tako je i počelo, dečak se snebiva pred nepoznatima, krije se iza poznatih, znate već – „ko si sad pa ti” sorta nepoverenja. Ali, zaintrigira me situacija. Kao, kako bih objasnio detetu kako se, recimo, kugla? Pa onda, kako da ga pustiš samog da se zabavlja po zamku za decu, sme li on sam da se popenje do vrha vijugavog tobogana i spusti dole? Kako da mu pomogneš da odabere koju bi igračku da dobije kad te hvata blagi zent od činjenice da se u igračke odlično razumeš jer ih i sam skupljaš, a sad si ovde u ulozi odraslog? I ono najvažnije: kakav je osećaj kad ukapiraš da zapravo na svako od ovih pitanja u sekundi imaš odgovor i upecaš sebe kako čak uživaš što je to tako? Neverovatno, ako klincu kažeš da ga upravo napada zla pica iz svemira i da će ga ujesti svaki put kad mu priđe ustima osim ako on njoj svakom tom prilikom ne odgrize pošten komad – ono jede i smeje se. I pita te da se spustiš niz tobogan ako se s njim popneš. I krajnje neimarski ozbiljno gradi kulu od kockica ako gradiš s njim. Hm. Sve je to lepo, ali. Majušni momenat, sekunda koja pobeđuje sve ovogodišnje utiske... jeste momenat kad ga držiš u rukama, i on se smeje, i iz čista mira ti obrazom pomazi o obraz. Ljudi... struja. To je jedina reč koja mi pada na pamet. Nešto... vrlo nepoznato, toliko da me teralo da se sakrijem iza nečeg poznatog, ali nisam našao ama baš ništa vredno te uloge. Eto tako, jasno u sebi čuješ glas koji kaže: „Sad si stvarno osetio nešto jako. Ali, šta? Da nisi pedofil, magarčino? Ne, nije to, dobro je. Uhm, da, ovaj, aaali... a šta je onda? Čuješ ti šta te pitam, šta je onda?” Sutra na poslu, nakon bujice propisnog zavitlavanja oko toga, Fipi, moj šef i drugar, zapravo mi vrlo ozbiljnog (premda nasmejanog) lica reče: „To što si osetio je nešto najnormalnije na svetu”.
Srećna Nova, divni svete.
Marčelo
objavljeno: 30.12.2010.
