Izvor: Politika, 02.Apr.2012, 23:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Strategija, korak unazad?
Mnoga školska znanja su neophodna za uspeh na poslu, ali iz toga ne sledi da što više ljudi treba što više vremena da provede u školi i sticanju diploma
Posle neumornog rada 13 koordinatora, devet stranih recenzenata, i više od 100 eksperata u raznim ulogama, svetlost dana je ugledala i Strategija obrazovanja u Srbiji do 2020. godine. Uprkos prisustvu velikog broja specijalizovanih stručnjaka, dugoočekivana strategija nudi malo originalnih misli i rešenja i u velikoj meri >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << produbljuje intelektualni konformizam u viđenju načina života, funkcionisanja institucija i rezultata obrazovanja u uspešnijim društvima.
Autori strategije veruju da je moguće i poželjno da sistem formalnog obrazovanja oblikuje sve društvene aktivnosti – od strukture buduće ekonomije do osnovnih društvenih vrednosti. U skladu sa tim, obrazovanje posmatraju kao ,,otvoren sistem” i kritikuju prethodne parcijalne pokušaje rešavanja konkretnih obrazovnih problema.
A zapravo taj stari pristup je bio bolji, makar zato što je bio fokusiran i manje je mogao da pokvari. Sveobuhvatnost strategije je već ionako veoma komplikovanu temu učinila nerešivom – analize stanja su površne,a generalizacije o fundamentalnim društvenim pitanjima se daju olako i uz malo obrazloženja.
Na primer, autori strategije polaze od premise da će privreda Srbije biti zasnovana na preduzetništvu obrazovane populacije, pri čemu se obrazovanje meri sticanjem visokih zvanja. Ostavimo za trenutak po strani činjenicu da su najuspešniji preduzetnici novijeg doba napustili fakultet da bi se u potpunosti posvetili razvijanju biznisa (jedan od najpoznatijih preduzetnika u Silicijumskoj dolini Piter Til čak daje stipendije mladima da ne studiraju). Opšti problem je što niko ne zna koje će delatnosti biti potrebne ili isplative u budućnosti ili na određenom prostoru. Upravo u tome se sastoji talenat uspešnih preduzetnika – da među prvima otkriju potrebu koja drugima nije očigledna, i svakako nije deo nekakve bajate strategije. Formalno obrazovanje ne treba i ne može da teži da zadovolji ,,potrebe privrede” jer niko – a ponajmanje pedagoški eksperti i univerzitetski profesori – ne može da kaže kako te potrebe izgledaju danas a kamoli u budućnosti.
Ako ćemo već da zadovoljavamo potrebe privrede, školovanje treba da traje što kraće, a radni odnos da započne što ranije. To je zato što najveći deo znanja koje je potrebno za obavljanje poslova na radnom mestu će se uvek sticati radnim iskustvom, a ne u školi. Sa izuzetkom malog broja profesija, nijedno školovanje, ma kako orijentisanona praksu, ne može da se adekvatno fokusira na specifične probleme koji se javljaju u makar jednoj konkretnoj radnoj organizaciji, a kamoli u svim mogućim organizacijama u koje će se svršeni diplomci uputiti. Na jednom mestu, autori strategije pomalo naivno razočarani lošim međuljudskim odnosima koji vladaju u mnogim školama, vajkaju se što direktori škola nisu formalno edukovani u menadžmentu, debelo precenjujući sposobnost akademskih opservacija da promene odnose u kolektivu.
U skladu s vizijom diplome kao najvećeg društvenog dobra, među najvažnije ciljeve strategije je postavljeno umnožavanje broja ljudi u posedu srednjoškolskih (i naročito gimnazijskih), fakultetskih i doktorskih diploma, uprkos tome što se u oceni trenutnog stanja priznaje da sadašnji diplomci i doktorandibaš i nisu bog zna kako pripremljeni za radni odnos. Autorima je očigledno lakše da poveruju da će se pojaviti nikad nigde realizovan univerzitet prilagođen privredi nego da odustanu od vizije nagomilavanja diploma kao puta u društvo uspešnih.
Pri svemu tome, to društvo uspešnih uveliko preispituje premise koje se u strategiji i dalje tretiraju kao bogom dane. Teško da prođe mesec dana u kojem ne izađe nova studija koja pokazuje da prosečan student na fakultetu ne nauči ništa, da se diplomirani pravnici i doktori nauka bore za poslove daleko ispod svojih kvalifikacija, i da je osnovna vrednost diplome za poslodavca ta da diploma šalje signal da student poseduje inteligenciju, radne navike i sposobnost prilagođavanja, a ne bilo kakvo konkretno znanje. Uostalom, odavno je poznato da neke velike firme u finansijskom i tehnološkom sektoru zapošljavaju diplomce i doktorande čuvenih univerziteta i kada su ovi završili fakultete i specijalizacije u oblastima poput filozofije ili istorije umetnosti – dakle, bez ikakve veze sa onim čime će se baviti. Ali broj izuzetno sposobnih ljudi je vrlo mali, a veštačko podsticanje prosečnih ka što dužem formalnom obrazovanju samo usporava to isto prilagođavanje privredi kojem se navodno teži.
Mnoga školska znanja su neophodna za uspeh na poslu, ali iz toga ne sledi da što više ljudi treba što više vremena da provede u školi i sticanju diploma. U vreme kada vodeći svetski univerziteti, kao što je MIT, najavljuju globalne sertifikate o savladanim pojedinačnim ispitima, naš strateški pogled u budućnost polako već postaje stvar prošlosti.
Željka Buturović
objavljeno: 03.04.2012
