Izvor: Blic, 29.Apr.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Strahuju oni koji ne veruju u sebe
Strahuju oni koji ne veruju u sebe
Predstojeće reforme beogradskih pozorišta, očekuju se sa velikim interesovanjem naročito zbog toga što se o načinu kako će biti sprovedene još uvek ne zna mnogo. Pojašnjenje niza pitanja potražili smo od Gorice Mojović, člana Izvršnog veća Beograda, u čijoj je nadležnosti kultura. Što se samog sprovođenja reformi tiče, sagovornica 'Blica' je jasna: 'Reformi beogradskih pozorišta će sigurno biti. S obzirom na to da su sveobuhvatne >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << reforme u toku i da će kasniti reformski zakon o pozorištu, koji bi tu stvar rešio sam od sebe, mi u Gradu smo procenili da možemo da krenemo u taj posao. Tim pre što zakon o pozorištu neće odmah početi da deluje čak i kada bude usvojen. Nismo mi seli pa odlučili da reformišemo pozorište zato što nam je to palo na pamet, već zato što je reč o nalogu vremena u kome živimo'.
Šta konkretno znače reforme pozorišta gledano iz pozicije osnivača?
- Naš osnovni zadatak je da obezbeđujemo uslove za što bolji rad pozorišta i mislim da smo u poslednjih godinu dana delimično uspeli. Kada to kažem, mislim na opremu koju smo nabavili i o kojoj su me pitali čak i u Sloveniji, kada sam nedavno bila tamo. Znači, morali smo obezbediti uslove za rad pozorišta, jer se ne mogu reformisati pozorišta koja rade bez reflektora i tonskih uređaja. Sledeći konkretan korak jeste organizacija pozorišta. Znam da je priča o repertoaru pozorišta stara skoro koliko i ovaj grad. Moje je mišljenje da ako se neko pozorište profiliše kao, na primer, pozorište klasičnog repertora - onda će ono imati jasne organizacione zahteve koje jedno takvo pozorište podrazumeva, počev od umetnika do tehnike. Počnimo od famoznog viška zaposlenih?
- I to je problem organizacije pozorišta. U beogradskim pozorištima ukupno je zaposleno osam stotina i troje ljudi, što u odnosu na Narodno pozorište i nije mnogo. Znači balast o kome je reč nije veliki. Ali, kada se kaže balast onda se ne misli samo na glumce, već na sve zaposlene. S jedne strane, ima mnogo ljudi koji ne rade ništa u pozorištu dok s druge, neki rade više nego što mogu da stignu. Naš cilj je dakle da onaj koji radi ne zarađuje samo dvadeset ili pedeset maraka više od onoga koji ne radi ništa, već da oni koji inače kažu kako su plate socijalna davanja, počnu i da primaju ta socijalna davanja. Po kom kriterijumu će se vršiti selekcija, kakva je tehnologija sprovođenja onoga što biti mora?
- Sama tehnologija je u procesu definisanja. Najbitnije je to da postoji opšta saglasnost da su reforme neophodne. Izradićemo zajedno sa vrlo kompetentnim upravnim odborima, najracionalniju dimenziju svakog pozorišta ponaosob. Posebnu ulogu u formiranju konačnog izgleda pozorišta imaće uprava i menadžment samih pozorišta, koji će zbog toga što će učestvovati u konačnom 'izgledu' pozorišta snositi i najveću odgovornost za kasniji njihov uspeh ili neuspeh. Znači, Upravni odbor i uprava će napraviti čistu sliku onoga što je potrebno da bi to pozorište moglo da funkcioniše.
Šta to znači?
- To znači da će oni reći koliko je ljudi potrebno da bi pozorište moglo normalno da funkcioniše. Na primer: naša pozorišta imaju od 149 zaposlenih - koliko ima Jugoslovensko dramsko, do 17-18 koliko imaju pozorišta koja nemaju glumački ansambl, poput 'Zvezdara teatra'; dakle, i tu će pristup biti različit. Međutim, potrebno je naći tačan broj ljudi, i odrediti koji su to ljudi koji treba da potpišu ugovore, a koji ne. Ja sam obavestila sve uprave pozorišta o okolnostima u kojima će raditi. To znači da već sada oni tačno znaju koliko će u ovoj godini dobiti novca, koliko za materijalne troškove, koliko za predstave i koliko za plate. Što se plata tiče mogu da računaju da će plate u ovoj godini, u periodu januar - septembar, porasti 24 odsto. I jasno je svima da one ni takve nisu dovoljne. Mi međutim, nećemo smanjivati fondove za plate kada uđemo u reforme, jer nam nije to cilj. Ali, pozorišta moraju da shvate sledeću stvar koja se najbolje vidi na primeru JDP-a: u 2001. godini ovo pozorište je dobilo za plate 22 miliona dinara, a milion i nešto za program. Znači, mi smo u prošloj godini dali devet stotina hiljada maraka za JDP koje je imalo dve predstave. Po čemu se razlikuju novi uslovi?
- Pozorište će dobijati istu sumu novca kao i do sada. Ideja je da ljudi budu motivisani da sa stalnog zaposlenja pređu na ugovore. Ja mnogo računam i volim da računam - jedna plata koja bude isplaćena na ugovor, biće znatno veća za onoga ko je prima, ali će i pored poreskih opterećenja biti manja za onoga ko je isplaćuje. Znači, oni koji budu radili biće znatno bolje plaćeni, a pri tom će pozorištu ostati više para za nove predstave. Šta se dešava sa onima koji neće potpisati ugovore?
- Postoji nešto što je Ministarstvo za rad i socijalna pitanja definisalo kao jasan program. Skupština grada je spremna da izfinansira te programe i to nije veliki problem i samo ćemo, kao što sam već rekla, dosadašnja socijalna davanja, kako se inače zovu plate po pozorištima, nazvati pravim imenom. To što sada pojedini glumci pojedinih pozorišta dižu glas upravo je dokaz da ne treba da postoje stalni ansambli. Od kada ja znam u pozorištima se vuče priča kako se ne angažuju ljudi iz kuće nego sa strane. ˘Ajde da sada svi budu sa strane. Ko će odrediti one koji neće potpisati ugovore u prvoj 'tranši'?
- Tu je takođe reč o mistifikacijama u vezi sa zloupotrebom položaja od strane upravnika. Zar zaista mislite da jednom upravniku pozorišta, Upravnom odboru ili reditelju, ide u prilog da bira samo prijatelje ili one sa kojima je dobar, ako je svestan da će mu to upropastiti rad. Možete da postavite pitanje odgovornosti upravnika, ako imate jasne kriterijume i onda znate da li, ne znam, poštuje repertoarsku politiku kuće ili ne i slično. Za sada, upravnici su jedini koji su, i to već decenijama, angažovani po ugovoru. I drugo, ko su ti umetnički slepci koji će zarad ličnih prijateljstava ugroziti pozorište. Hoću da kažem još nešto: oni koji su prvi istrčali sa tim strahovima od otpuštanja, to su oni koji su se prepoznali i koji ne veruju u sebe. Pažnju međutim, treba posvetiti onima koji su ponos ovog grada, njih treba zaštititi. Za mene je najparadoksalnija izjava glumice Beogradskog dramskog koja kaže - moje pozorište ima premijere, ima predstave, ima publiku, dolaze ljudi, pozorište je udvostručilo posetu, ali eto otprilike, mene niko ništa nije pitao. Kaže, pozorište se preporodilo, a mene nema! Upravo je to znak da je promena neophodna, glumac treba treba da se pita da li je dobro odigrao ulogu, da li je opravdao šansu, da li će sledeći put zaigrati ili ga više niko neće hteti, i kraj. Željko Jovanović
