Izvor: Blic, 01.Jul.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Strahujemo od promena
Strahujemo od promena
Početkom avgusta, u okviru Belefa na Kalemegdanu, premijerno će se igrati predstava rađena po romanu 'Strah i njegov sluga' Mirjane Novaković, a u režiji i dramatizaciji Kokana Mladenovića. Reč je o veoma zanimljivom delu koje je svojevremeno nagrađeno nagradom 'Isidora Sekulić'. Valja podsetiti da je 2001. godine bila, kao gotovo anonimus, u najužoj konkurenciji za Ninovu nagradu za roman godine. Tada se čaršija posebno zainteresovala za njena >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dela. Ova zanimljiva spisateljica prethodno je objavila knjigu 'Apokrifi', koja je takođe skrenula pažnju javnosti nakon njenog izbijanja u vrh Ninovog priznanja.
Predstava je okupila vrsnu glumačku ekipu u kojoj su, između ostalih, Predrag Ejdus, Miodrag Brik Krivokapić, Nenad Jezdić, Nataša Ninković i drugi.
Priča iz vašeg romana 'Strah i njegov sluga' se jednim svojim delom odvija upravo na Kalemegdanu, gde će biti izvedena i predstava. Koji će nivo priče biti izvučen u prvi plan? Odnosno, šta ste sugerisali reditelju Kokanu Mladenoviću?
- U prvoj ruci dramatizacije Kokan Mladenović je u prvi plan izvukao političku intrigu. Regent ima mnogo izraženiju ulogu nego u romanu i kraj nije otvoren, u smislu da će drama imati razrešenje bez ikakvih ostataka i sumnji, za razliku od romana. Što se sugestija tiče, mogu reći da se nisam posebno mešala.
Zašto je baš politička intriga u prvom planu?
- To bi, u stvari, trebalo da pitate Kokana Mladenovića, pošto je on pisao dramatizaciju. Razumem da drama kao umetnost ima drugačije mogućnosti i drugačija sredstva izražavanja od romana. I pošto je performativna i narativna, istovremeno sigurno je da su joj određeni motivi, zapleti i/ili likovi više primereni, a neki manje. Roman valjda trpi sve, iako je ovo pomalo ironično rečeno, mislim da je u suštini tačno.
Mislim da će predstava biti zaista uživanje za gledanje, bez obzira na to kako se i koliko razlikuje od romana, jer se izvodi delom na originalnim lokacijama, na Kalemegdanu, biće raskošna, a usuđujem se da kažem i spektakularna.
Mislite li da i danas u izvesnom smislu imamo posla s đavolom?
- Sad, kad se Miloševićevo vreme valjda konačno završilo (iskreno se nadam se da je tako), čini mi se da se suočavamo s jednom od najgorih posledica koja je stvorena, odnosno napravljena.
A to je?
- Stvoren je jedan vrlo netolerantan narod i posebno netolerantna omladina koja kao svog neprijatelja uvek vidi onog koji je drugačiji i/ili bolji. Prisustvovala sam sceni koja je, nažalost, vrlo simptomatična za Srbiju. Naime, tri dečaka vozila su rolere i vrlo vešto pravila piruete, preskakala prepreke i pritom međusobno bila veoma dobro usklađena. Momak je stajao pored mene u trolejbusu i kad ih je video, prokomentarisao je svom drugu: 'Gledaj ih, sve bih ih pobio'.
Šta je sa strahom u čitavoj priči, pre svega kada je reč o narodu?
- Ključni ovdašnji strah je strah od promena. Isuviše mnogo ljudi veruje da je bolje da mleko košta tri dinara i da nema nigde da se kupi po toj ceni, nego da košta trideset dinara i da ima svuda da se kupi. Pri tome, valja reći i to, da im nije važno što je zbog ta tri dinara gotovo uništen stočni fond. Ovo je samo jedan primer, ali suština je ista i vrlo je efektno izražena u jednom praškom grafitu iz 1968 godine: 'Bolje socijalizam, nego rad'. Tatjana Nježić
