Izvor: Blic, 20.Jun.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Strahom se oblikuje javno mnjenje
Strahom se oblikuje javno mnjenje
Čuvena misao francuskog filozofa Rene Dekarta 'Mislim, dakle postojim' mogla bi u novom ruhu glasiti: 'Plašim se, dakle postojim,' naveo je, između ostalog, profesor Radivoj Radić u dvotomnoj istorijskoj studiji 'Strah u poznoj Vizantiji 1180-1453.' koju su objavili 'Stubovi kulture'.
Ovaj uvaženi profesor u svojoj knjizi istorijski oslikava brojne strahove, kao što su strah od bolesti, neprijatelja, građanskih ratova, mora, pomračenja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << čarobnjaka, boga, smrti...Već u prvom delu ovog štiva on analizira razapetost Vizantinaca između mržnje i zebnje u odnosu na Zapad. A govoreći o strahovima nekad i sad Radivoj Radić kaže da je strah neminovan deo svih civilizacija u svim vremenima, s tim što su određeni strahovi svojstveni čitavom čovečanstvu, kao na primer strah od smrti, a neki su vezani za izvesne lokalitete. Opisujete čitavu lepezu strahova u poznoj Vizantiji. Da li su neki od njih prevaziđeni? Jesu li se pojavili novi oblici? Da li se čovek više plašio nekada ili sada?
Teško je dati precizan odgovor na ta pitanja. Neki strahovi svojstveni srednjevekovnim ljudima se danas prevaziđeni, kao na primer strah od komete, pomračenja, viših sila... Istina, u nekom površnijem vidu ima toga i danas ali to je manji broj populacije. Dakle, izvesni strahovi su prevaziđeni razvojem nauke. Veliki broj njih nije prevaziđen, i to uglavnom oni vidovi koji izrastaju iz straha od smrti. Što se tiče 'modernih' strahova oni su više tema za psihologe. Kažete da ima strahova koji su lokalnog karaktera. Koji su karakteristično srpski strahovi danas?
Ksenofobija. Naša sredina se sve više zatvara. Razlozi su dobro poznati, oni su prevashodno političke prirode. Imamo preterani otpor i bojazan prema svemu što dolazi sa Zapada i Sjedinjenih država. To, naravno nije dobro, jer svet bez nas može, a mi bez njih teško. Ksenofobija o kojoj govorim postaje gotovo groteskna kada se uzme u obzir da smo mi u osnovi gostoljubiv narod i da su, čak, o tome napisane brojne zabeleške iz pera stranaca koji su ovuda prolazili. S druge strane, karakteriše nas zaplašenost od sutrašnjice. Jer, ne znamo šta donose dani i godine koje dolaze, a znamo i osećamo da još nije kraj svakovrsnih muka koje su počele pre desetak godina. I ne vidimo svetlo na kraju tunela.
Da li je taj strah od sutrašnjice bio karakterističan za narode ovog podneblja i kroz istoriju?
Vizantiski pisci u XIV veku su smatrali da su prošla zlatna vremena njihove imperije i da Vizantiju čekaju samo nevolje. I to su ljudi prihvatali, mirili su se sa tim govoreći da je to božija kazna za grehe koje su činili. No, taj strah od sutrašnjice je u manjoj ili većoj meri prisutan u većini društava koja prolaze kroz ozbiljne krize. Današnja poplava verovanja u razne proroke, koji uglavnom nisu to za šta se predstavljaju, počiva upravo na tom strahu. Neizvesnost rađa čitav niz zebnji, bojazni, strahova, strepnji... Rađa li i strah od vladara? Kako se ta vrsta straha istorijski sagledava?
U Vizantiji je, recimo, vladar po definiciji bio božiji izaslanik na zemlji, a Bog je bio tvorac svega i gospodar svih sudbina. Logično, podanici su se veoma plašili. Naročito su bile kritične situacije u vreme tiranskih vlada, ali tu postoje dve vrste straha od kojih se ne zna koja je jača. Jer, i vladar tiranin ima strah da će ga neko ubiti ili da će biti žrtva zavere i onda pojačava represiju na svoje podanike, a ovi je prenose dalje do maksimuma. Ima toga i danas, doduše na nešto drugačiji način. U Srbiji?
Pokazalo se poslednjih godina da naš narod na čudan način voli lidere, sledi ih i strahuje od njih. Strah raste srazmerno blizini političkom moćniku. Mi se danas rvemo i sa umišljenim strahovima, a možda i nisu umišljeni, da nas neko prati prisluškuje, kontroliše, da iza svega stoji neki drugi motiv u odnosu na onaj prezentirani... Obhrvali su nas i strahovi koji su proizvod preteranog forsiranja i potenciranja nekog pitanja upravo sa ciljem da bi se izazvala bojazan. Kako istorija gleda na tezu da je strah neverovatno moćno oružje?
Strah je vrlo podesno sredstvo za oblikovanje javnog mnjenja. To je način da se neko održi na vlasti i sprovede izvesne ideje koje bi inače naišle na otpor. Strah se može koristiti za razne ciljeve. U istoriji se dosta manipulisalo strahom od boga, a potom nekim namerno iskrivljenim ili potpuno falsifikovanim činjenicama. Recimo u značajnim bitkama obično se krilo od svoje vojske ako je nastradao vladar ili neki glasoviti junak, ili se govorilo da su dobijene neke izgubljene teritorije, ili se pretilo...Danas su u tom smislu strahovitu moć imaju mediji. Kako vi gledate na relaciju između istorije i politike na ovom tlu?
Meša se poželjna istorija, epska poezija, mit, dnevna politika. I sve se prilagođava situaciji. Kada se stvari promene ti glasoviti naozovistoričari će pisati neku novu istoriju. Naravno da im namere nisu časne i da se ide sa unapred smišljenom tezom. Ako se, kako mnogi tvrde, istorija ponavlja kakva je vaša procena budućeg razvoja situacije?
Tačno je da se neke situacije tipski ponavljaju, ali mi se čini da nam to iskustvo iz istorije ne pomaže mnogo. Ne bih se složio sa onim najcrnjim prognozama da nas za pedesetak godina gotovo više neće biti. Ali, ne mislim ni da nas ubrzo čekaju med i mleko. Biće vrlo teško u bliskoj budućnosti ali tu važi ona deviza: nikad nije bilo da nekako nije bilo.
Tatjana Njezić
