Izvor: Blic, 25.Okt.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stradanje dobrih duša
Stradanje dobrih duša
U Montrealu je od avgusta 1974. Otišla je da bi naučila francuski i engleski i čitala knjige u originalu. Kaže da će u budućnosti svet govoriti mandaren (kineski) i engleski. Završila je francusku i englesku književnost u Montrealu, potom filozofiju i slikarstvo. Ljubica Milićević je danas jedan od hit pisaca u Kanadi, s dve nagrade: za poeziju 'Jerusalim 3000' i 'Izbor izdavača' Nacionalne biblioteke u Merilendu - SAD. Potpisuje se devojčakim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << prezimenom, a ne muževljevim (Parmentije) jer: 'Moj kanadski izdavač je tako zahtevao iz komercijalnih razloga'.
Kad ste počeli da pišete?
- Čini mi se da pišem oduvek. Još dok sam živela u Zemunu. U šesnaestoj sam dobila prvu nagradu, za poeziju, čitajući prethodno svoje pesme na poziv Miroslava Antića i Branka Ćopića. Čemu dajete prednost, pisanju ili slikanju?
- Za sada pisanju. Pretpostavljam da je bilo i kriza?
- Bilo je velikih kriza i velikih borbi. Samim tim što sam u Montreal došla ne govoreći ni francuski ni engleski, kao da sam bila nema. Kao što priča Andersen u bajci o sireni koja je da bi ušla u svet voljenog princa, tražila od dobre vile da joj peraja zameni nogama. Vila joj je dala noge, ali oduzela glas. Osećala sam se poput sirene.
Posle braka sa zemljakom s kojim imate kćer, koji vam je kvalitet doneo drugi brak?
- Kada smo mladi pravimo greške jer ulazimo u brak sa idejama koje nam drugi nameću, indirektno, iako imamo utisak da biramo. Kad se prevaziđe ta uska sredina, prevaziđe se i taj brak. U tom momentu nastaje konflikt. Zato svim ženama savetujem da dobro prožive, nađu sebe, upuste se u svoje unutrašnje biće, odrede sebi cilj i ambicije, pa tek onda razmišljaju o životu udvoje. Ja to ne zovem brakom, nego deljenjem duhovnih i intimnih momenata sa srodnom dušom. Zar vreme dotle ne iscuri za materinstvo?
- Udaja više nije neminovna. U Švajcarskoj, pa i u Kanadi ima klubova žena od 25 do 70 godina koje nikad nisu našle adekvatnog partnera. U Kanadi, pet žena dođe na jednog muškarca. A svet se usamio. Nametnuta mu je anonimnost zbog novog društvenog poretka. Zato su mnoge žene došle do zaključka da brak nije potreban da bi se imalo dete. Poznajem mnogo žena u Kanadi koje na klinikama u Americi i Evropi traže davaoca iz epruvete sa visokim IQ! Mislite da čovečanstvo tome teži, a ne povratku klasičnoj porodici, budući da ekonomska stabilnost nije zagarantovana ?
- Sreća je naći odmah pravu osobu. Dete je lepota i budućnost sveta. Razmišljati samo o materinstvu kao takvom, pogrešno je.
Odlazimo u budućnost. Govorim o braku kao zastarelom konceptu. Vrlo često srećem žene koje ni ne pomišljaju na udaju, jer već imaju ispunjen život. Tada žena zrači, a onda je viđena i gledana. Za žensku ekonomsku nezavisnost zalagala se još Virdžinija Vulf u 'Sobi za sebe'. Ima ljudi koji su zaljubljeni u svoj posao i to im je dovoljno. U vašem trećem po redu romanu - 'Kameniti put' - koji je upravo objavio 'Clio' ne prikrivate autobiografske činjenice?
- Svaki pisac (ne)namerno unosi svoj život u delo. I ja se delim na onoliko ličnosti koliko ih je u romanu. Ja jesam Mala (iz romana), ali nisam mala. Svaki roman je dakle istina?
- Svaka pomisao je stvarnost, kao i ova šolja na stolu. 'Kameniti put' se bazira na mom rodnom kraju - Zemunu i kompozicija je svih ljudi koje sam poznavala. A glavni junak, Valentin, svih mojih prijatelja. On je protitip muškarca. Sve najbolje od svih. Valentin je pohvala muškarcu iz Srbije i Crne Gore. A Mala je pohvala jugoslovenskoj ženi. To je moj pisački način da Zapad uvidi da jesmo kultivisan narod! Mala nije osoba iz malog kraja - ona je univerzalna i zato su je Kanađani zavoleli, a preko njih i pariski izdavač koji mi nudi ugovor za sledeći roman - o ljubavi u ratu. Da li vam je prijalo kad je oštra kritičarka Sofi Pulio napisala da ste svoje protagoniste uzdigli do univerzalnog, a svoj stil do elegancije?
- Jeste moj roman postao knjiga literarne elite. Privuklo ju je to što ima dosta od Knuta Hamsuna i Emila Sioriana. Pisala sam ga od srca, za čitaoce koji prepoznaju da kad rat i stihijska politika bace senku na svetla lica, stradaju bogate duše. A što se jezika tiče, nije mi cilj bio da ga razodenem, već pretvorim u poetsku metaforu. Hajdeger kaže da je jezik kojim govorimo naša kuća, a ta kuća podrazumeva istinu duše. Reklo bi se da je sve o čemu govorite za vas u stvari paradigma velike ljubavi?
- Kako Grci kažu: agape. Suprotno od erosa. Ljubav prema čoveku. Ta ljubav je večnost, iako kao ljudi moramo da ispunimo i onu drugu - eros. Milena Marjanović
