Izvor: Politika, 11.Okt.2010, 23:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stokholmski sindrom
Kao da u zlostavljanom ne ostaje ljudskog dostojanstva, vere u ideale, čiji porazi su ga doveli u podređeni položaj
Mnogima se dogodilo da ih pas iznervira i u besu ga šutnu nogom. On zacvili ali nakon nekog vremena dođe, umiljava se i liže baš onu nogu koja ga je udarila. Sličnu pojavu uočili su psihijatri kod žrtava izloženih ekstremnom mučenju, obespravljenosti u logorima i izloženosti teroru. Žrtva počinje opravdavati mučitelja, počinje ga gledati snishodljivo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i s uvažavanjem tog neljudskog odnosa. Pojava je zabeležena u koncentracionim logorima i zovemo je ,,stokholmski sindrom”. Kao da u zlostavljanom ne ostaje ljudskog dostojanstva, vere u ideale, čiji porazi su ga doveli u podređeni položaj. Pojava je uočena i kod poraženih većih populacionih grupa.
Duša je ostala nebranjeni deo čoveka i savremeni ratovi se vode upravo za duše. Nisu slučajno psihijatri stali u odbranu ugroženih na balkanskoj vetrometini. Nekad ta borba ide preko medija, suptilnim metodima se podvlači pod kožu i neprimetno postaje deo naših stavova. Srbi su usvojili termin iz nemačkog generalštabnog rečnika „Sturm und Drang”, koji su neoustaše, krigskamaradi, preveli kao „Bljesak” i „Oluja”, nazvavši ih po prirodnim nepogodama. U govoru, bez navodnika, ispada da su Srbi otišli zbog nevremena a ne promišljene genocidne akcije. Srbi ih koriste kao da su njihovi izrazi, a koštali su ih biblijskog egzodusa. Nezgodno je kad institucije države nekritički prihvataju protivničke propagandne materijale, u kojima su njeni građani proskribirani. I to miriše na „stokholmski sindrom”.
Od usvajanja reči do usvajanja ideologije – pola je koraka. Zasluga za to leži u mentalitetu koji je još Jovan Cvijić opisao kao „rajinski”, a obeležen je podložnošću, precenjivanjem neprijatelja (Turaka), ulagivanjem, servilnošću.
Neophodno je stvari i pojave nazivati pravim imenom, onako kako to zahteva sopstveni jezik. Za jezik je Šeling rekao da je domovina nacije. Odatle tolika potreba novokomponovanih nacija na Balkanu da izmišljaju nove jezike.
,,Stokholmski sindrom” je veoma nepoželjna osobina; prestaje s prestankom okolnosti koje su ga izazvale, ljudi ga se veoma stide, čak i u stručnoj literaturi ima malo radova o njemu. U psihotičnom obliku pojavljuje se kao indukovana psihoza, gde induktor, kao jača ličnost, u potpunosti podređuje indukovanog, obično intelektualno slabijeg. Prodati dušu đavolu tema je Geteovog „Fausta”, koji popularnost zahvaljuje i temi koju opisuje.
Nije dobro kad se olako prepuštanje stranim uticajima locira na ona mesta koja odlučuju o drugim ljudima. To dovodi do ugrožavanja identiteta, osobina koje su nam potrebne da bismo se osećali sigurni, samopouzdani, samosvojni.
Svaki čovek mora nastojati da sačuva deo sopstva, prepoznatljivosti, i ne bi smeo pokleknuti pod teretom trenutnih nevolja. Nedavni porazi su nas poljuljali, ali, na sreću, ostalo je još dosta kamenova krajputaša koji nam ukazuju na pravi put: naše slave, ćirilica, svetosavlje, lepota žena i pamet muškaraca. Isto tako u svojoj plemenitosti i dobroti ne treba prenebregnuti da neprijatelj uvek vreba, da nam kao kobac s trpeze potkrada čas Teslu, čas manastire, čas teritorije.
,,Stokholmski sindrom” je metoda koja služi odlivu duša i od pripadnika jedne grupe stvara ljutog protivnika i negatora svih vrednosti kojima se prethodno ponosio. Vojskovođe su uvek znale da više vredi jedan preobraćeni neprijatelj nego desetine sopstvenih vojnika. Konvertiti se regrutuju iz intelektualno prosečnih i veći su fanatici od „običnih” pripadnika nove grupe. Kao da svojim ponašanjem žele da zaborave i ponište prethodno opredeljenje. Znam kako se ,,stokholmski sindrom” može sprečiti, no bilo bi previše za jedan novinski tekst...
Petar Bokun
objavljeno: 12.10.2010.
