Izvor: Blic, 25.Mar.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stešnjeni umetnici
Stešnjeni umetnici
Knjiga 'Kultura, menadžment, animacija marketing', ('Clio') Milene Dragićević-Šešić i Branimira Stojkovića imala je zanimljiv put. Naime, nakon objavljivanja 1994. prevedena je prvo na engleski za potrebe jednog seminara, a zatim na ruski, rumunski, mongolski i makedonski, dok su pojedini njeni delovi objavljeni u časopisima na litvanskom i mađarskom. Ovde se koristi treće, dopunjeno izdanje. Reč je o knjizi koja je prvi udžbenik menadžmenta u kulturi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u istočnoj Evropi, a Evropska mreža fakulteta za kulturni menadžment uvrstila ju je među deset najboljih svetskih knjiga na tu temu.
Kao profesor FDU i rektor Univerziteta umetnosti držali ste brojne seminare po Evropi. Postoji li zajednički imenitelj problema kada je reč o ovoj oblasti?
- Da. Naši konteksti su tranzicioni, podrazumevaju prelazak sa sistema upravljanja u kome je kultura bila dirigovana, ali i privilegovana, na sistem u kome kultura mora da se bori za svoje mesto. To, naravno, ne znači da država ne treba da vodi brigu o kulturi. Naprotiv! Ali je pristup drugačiji, zasnovan na podršci programima i projektima.
Sve češće se govori o tržištu u kulturi?
- U istočnoevropskim zemljama nema istinskog tržišta kulture. Kad to kažem, mislim na činjenicu da stanovništvo nema ekonomsku moć kako bi moglo aktivno da deluje na tržištu u skladu sa svojim kulturnim potrebama, što svakako ima određene posledice.
Ne mislite li da se zakonima tržišta u kulturi u velikom broju slučajeva pravda povlađivanje relativno niskim ukusima?
- Neke institucije nastoje da prežive tako što prave takozvane populističke projekte. Druge zadržavaju programsku politiku, ali snižavaju produkcioni standard, poput izdavača koji su, da bi opstali, prinuđeni da štampaju knjige na lošijem papiru i u broš povezu.
U knjizi navodite da se ne može govoriti o menadžmentu u kulturi van konteksta, a naš trenutni kontekst je vanredno stanje?
- Na svu sreću kod nas je jasno proklamovano vanredno stanje koje ne zadire u život običnih ljudi. Ali ipak zabranjuje velika javna okupljanja. Sada menadžeri moraju da reaguju, kako se to kaže, ‘u sekundi’, a to i jeste jedan od zahteva savremenog menažmenta. Stoga menadžer mora da nađe nov način, prekoncipira program, izbegne otvorene prostore, velika okupljanja, a da, sa druge strane, ipak održi manifestaciju i učini sve da se njen kvalitet ne umanji. Mislim da dobar menadžer to može.
Šta znači dobar menadžer?
- Pre svega neko ko zna mnogo više i mnogo šire od onoga što je njegova osnovna delatnost, ko je energičan, brz, komunikativan, inteligentan, ubedljiv i odlučan, a istovremeno okrenut svetu, sa izrazitim umetničkim senzibilitetom.
Imamo li mi takve menadžere?
-Mislim da imamo. U Beogradu u nekoliko ustanova kulture imamo uspešan i programski i finansijski menadžment, a to znači da prihodi premašuju subvenciju. U slučaju Kulturnog centra, na primer, to iznosi čak 136 posto. Dom omladine takođe ima veliki procenat sopstvenog prihoda, tu je i 'Atelje 212'. Imajte pri tom na umu da se te naše ustanove kulture i njihovi menadžeri suočavaju sa daleko većim i ozbiljnijim preprekama nego što je to slučaj u razvijenim zapadnim zemljama. A da ne govorimo da naše poslovno okruženje nije još spremno da ulaže u kulturu. Upravo sada radimo na tome, uz pomoć Vojvođanske banke, da formiramo donatorski konzorcijum Univerziteta umetnosti.
Govorite i o etičnosti menadžera?
- To je vrlo kompleksno pitanje jer u razvijenim zapadnim društvima menadžer je preuzeo dominantnu funkciju i u javnom i u privatnom sektoru kulture. Producent, direktor, menadžer diktira uslove. On vodi instituciju, bira umetnike za filmski, likovni ili pozorišni projekat, određuje način na koji će biti predstavljeni... Sa druge strane, umetnik je ‘pritešnjen’. Od njega se traži da radi projekte u skladu sa prioritetima različitih fondacija, a ne po sopstvenom opredeljenju i senzibilitetu. Zapravo, umetnost je sada u nezavidnoj poziciji jer gotovo da nema slobodan prostor delovanja. Odnosno, ako se umetnik odluči da radi samo po svome, gotovo uvek biva marginalizovan. Zato je strahovito važan etički aspekt menadžmenta u kulturi. Pre svega, menadžer ne sme zloupotrebljavati umetnost ni u cilju prekomerne zarade niti zbog sopstvenog prestiža. On mora da ima u vidu njen značaj ma kako to za njega neprofitabilno bilo u nekom trenutku. Jer, bez umetnosti i kulture nema kvaliteta života! Naravno da je to pravilo teško ispoštovati u svakoj konkretnoj situaciji ali ga valja imati na umu i truditi se da se odluke donose u korist umetnika i umetnosti, a da se ne zanemari ni publika ma kako to ponekad izgledalo kontradiktorno.
