Izvor: Politika, 27.Avg.2010, 00:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Štedeti ili trošiti?
Ali posle tog vrtoglavog perioda ekstremnog kejnzijanizma kojim je zaustavljen pad privredne aktivnosti, otvorio se u poslednjih od devet do dvanaest meseci sledeći problem: kako će se tako veliki državni dug finansirati u budućnosti?
Svetska finansijska kriza nije samo kriza privrede već i kriza ekonomske nauke. To se vidi već iz činjenice da skoro niko od čuvenih ekonomista nije predvideo krizu niti upozorio na opasnosti koje prete od finansijskog „inženjeringa”. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Štaviše, većina ekonomista, među njima i nekoliko dobitnika Nobelove nagrade, ne samo da je podržavala „sofisticirane” finansijske instrumente koji su u velikoj meri prouzrokovali krizu već je smatrala da je „širenje” finansijskog tržišta put ka povećanju realnog narodnog bogatstva.
Ali kriza ekonomske nauke ogleda se i u sledećem. U prvom delu svetske krize, kada je izgledalo da će svaka privredna aktivnost presahnuti, sve najznačajnije zapadne zemlje, predvođene SAD, posegnule su za ekstremnim kejnzijanskim merama kako bi sprečile kolaps banaka i održale agregatnu tražnju. Pokazalo se da su sve zapadne vlade, bez obzira na to šta su ranije govorile, kejnzijanske: suočene sa padom privredne aktivnosti nisu čekale, kao u tridesetim godinama prošlog veka, da se privreda oporavi „prirodnim” procesom bankrotstva neuspešnih firmi, već su sve krenule putem direktnog finansijskog stimulansa. Samo u Americi, ukupni fiskalni stimulans se procenjuje na oko 1.700 milijardi dolara što je oko 12 odsto američkog društvenog proizvoda. Nikada u istoriji takvo ogromno državno trošenje u tako kratkom vremenu nije zabeleženo. Budžetski deficit i javni dug porasli su i u Americi i u Evropi. Kako je glavna logika bila „trošiti i što više trošiti” imali smo prilike da vidimo i čudnovate događaje poput onoga kada je šef Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), organizacije čije je ime skoro sinonim za kresanje državnih rashoda zagovarao što veću državnu potrošnju.
Ali posle tog vrtoglavog perioda ekstremnog kejnzijanizma kojim je zaustavljen pad privredne aktivnosti, otvorio se u poslednjih od devet do dvanaest meseci sledeći problem: kako će se tako veliki državni dug finansirati u budućnosti? Gde kresati državne izdatke danas kako situacija sutra ne bi postala nepodnošljiva? Tako su u razdoblju od oko godinu dana i Evropska unija i Amerika prešle put od državnog rasipništva do državne štednje.
U sklopu ovih događaja treba posmatrati i trenutnu situaciju na srpskoj političkoj sceni, gde jedan broj ekonomista zagovara povećanje državnih izdataka i prestanak zamrzavanja penzija i plata, dok se drugi zalažu za upravo suprotne mere – upirući prstom na budžetski deficit. Znači, jedni se zalažu za veće trošenje kako bi se što pre izašlo iz krize; drugi se zalažu za manje trošenje kako bi se održala stabilnost javnih finansija. Ko je u pravu? Teško je to reći – kako već i letimičan opis događaja u svetu od jeseni 2008. do danas pokazuje. Potrebno je odgovoriti na dva pitanja: prvo, u kojoj fazi krize se danas nalazi Srbija, i drugo, da li postoje sredstva iz kojih bi se veće trošenje moglo finansirati?
Ako smatramo da se Srbija danas nalazi u akutnoj krizi, sličnoj onoj u kojoj se bila Amerika pre 18 meseci, onda je odgovor da cilj nad ciljevima mora biti što brži izlazak iz krize te da je pravi put povećanje javnih izdataka. Ali, ako je to tačno, postavlja se i dodatno pitanje: gde naći ta sredstava (sem preko štampanja para što na sreću niko ne zagovara)? Tu je situacija za male i siromašne zemlje mnogo komplikovanija nego za velike i bogate. Amerika je bila u stanju da enormno poveća državne rashode, jer je imala način da ih finansira: domaći i strani finansijeri bili su spremni da kupe američke državne obveznice. Ali već grčka situacija nije bila ista: problem grčkih dugova pojavljuje se upravo otuda što je finansijsko tržište zahtevalo mnogo više kamatne stope da bi kupilo nove grčke obveznice.
Znači, Grčka nije više imala realne mogućnosti da povećava svoj dug: morala je ili da pozajmljuje po enormno visokim kamatama što bi je kroz nekoliko godina dovelo do kraha (jer ne bi bila u stanju da otplaćuje dug); ili da već sada ide na reprogramiranje duga; ili, kako se na kraju i desilo, dobije ogromne pozajmice od Evropske unije i MMF-a tako da joj izlazak na otvoreno finansijsko tržište bar nekoliko godina neće biti neophodan. Ali, zauzvrat, MMF se vratio u svoju uobičajenu ulogu „finansijskog policajca” koji zalogu da će dugovi zaista i biti otplaćeni vidi u kresanju domaćih državnih izdataka. Tu tradicionalnu ulogu MMF-a lako je razumeti: cilj je da se strani kreditori isplate kako bi država očuvala finansijski kredibilitet. Strani kreditori se mogu isplatiti jedino ukoliko se povećaju porezi i smanje domaći državni izdaci. Nalazimo na onoj poznatoj „teritoriji” gde MMF tera države-dužnike da smanjuju rashode pa makar upali u recesiju.
Ovo nas vraća na pitanje koje smo ranije postavili: ukoliko Srbija ima mogućnosti da nastavi da pozajmljuje novac po relativno niskim kamatama i smatra da povećanje državnog duga neće ugroziti njegovu buduću otplatu niti smanjiti finansijski kredibilitet zemlje, onda je razumno da se Srbija ponaša kao što su se ponašale „velike” zemlje, tj. da poveća svoj državni dug. Naravno, sve sa ciljem da to povećanje ne bude stalno, već samo kratkoročno, da će biti dovoljno da oživi proizvodnju, uveća dohodak i da će se novi dug isplatiti „sam od sebe”, tj. od novih poreza koji dolaze sa većom proizvodnjom. Ali, ako je situacija obrnuta – da je cena novih dugova suviše visoka i da može dovesti do dužničke krize i „bankrotstva”, onda je povećanje duga pogrešna politika.
U oceni koja je trenutno bolja ekonomska politika imamo dakle neslaganje između „optimista” koji veruju da će se dodatna finansijska „injekcija” sama od sebe isplatiti te da je potrebno imati samo malo više vere u prirodne sposobnosti srpske privrede, i „pesimista” koji veruju da ovakva „injekcija” pre liči na još jednu dozu droge za koju već uveliko ogrezli zavisnik obećava da će mu ona biti i poslednja. Ko je u pravu? Kriza ekonomske nauke se ogleda upravo u tome što nema pouzdanog odgovora na ovo pitanje.
Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir, Vašington
Branko Milanović
objavljeno: 27.08.2010.
