Izvor: Politika, 12.Jun.2015, 22:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Statovčani u Topličkom ustanku
Milisav Milošević se srećno vratio kući, u svoj Donji Statovac ispod Radan planine, nakon što je njegova jedinica presečena u povlačenju od strane Bugarske vojske 1915. godine. Njegova jedinica, čuveni 2. pešadijski puk „Knez Mihailo” 1. poziva Moravske divizije, poznatija pod imenom Gvozdeni puk doživela je pravu golgotu.
Ubrzo nakon povratka kući, saznaje za tragičnu sudbinu svoga oca Nikole, koji je poginuo braneći Čačak od nemačke vojske 1915. godine. Takođe, saznaje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da je njegov stariji brat Danilo u 21. godini, nakon učešća u balkanskim ratovima, Cerskoj i Kolubarskoj bici poginuo u Velesu na železničkoj stanici od strane bugarske vojske. Obe tragedije su se dogodile u razmaku od svega nekoliko dana. Sa 19 godina, Milisav ostaje najstarija muška glava u kući, a za njim su još, osim majke Spasene ostali sestra Marija (1898), brat Veličko (1901), sestra Stojadinka (1903) i mali brat Žarko (1907).
Bugarske okupacione snage uvode posebne mere radi bugarizacije ove teritorije. Ubijaju se i proteruju popovi iz crkava, koje zamenjuju bugarski, uvode se novi porezi tzv. rekvizicije, zatvaraju se svi rodoljubi, a posebno inteligencija. Muškarci beže u šume, a stanje postaje nepodnošljivo, naročito pri pokušaju Bugara da mobilišu srpske mladiće u bugarsku vojsku. Za sve ovo vreme, Milisav provodi svega pet-šest meseci kod kuće, dok ostalo vreme provodi bežeći i skrivajući se od bugarske vojske. Zbližava se sa svojim komšijom Viktorom Aspegerom (Petrović), beguncem iz austrougarske vojske, koji se tu nastanio. Septembra 1916. u selo Mehane sleće avionom poručnik Kosta Milovanović Pećanac po naredbi vrhovne komande u Solunu. On je imao zadatak da podigne ustanak, pa je tako krenuo da objašnjava na seoskim saborima da je potrebno ustankom olakšati srpskoj vojsci proboj Solunskog fronta. Savetovao je da se čeka pravi trenutak. Kada je Milisav saznao da Kosta Pećanac i Kosta Vujinović imaju štab na planini Radan, krenuo je sa bratom Milićem, Viktorom Aspegerom (1892), Prodanom Mijajolovićem (1896) i Milentijem Stevanovićem (1896) do njegovog štaba. Pećanac ih je lepo primio, a oni su ga zamolili da mu se pridruže. Naravno da je prihvatio, s obzirom da su svi već imali iskustva u borbama. Preneli su Pećancu da se narod diže, dok Pećanac objašnjava da još nije vreme za napad, da su Bugari na ovom području jaki i da treba čekati pravi trenutak, eventualno napadati u vidu malih prepada. Milisava je zadužio da izvidi koliko ima Bugara u Žitnom Potoku, najvećem selu u široj okolini. Milisav je već sutradan izviđao ceo dan, da bi sve referisao Pećancu. Dogovor je pao da se napadne ovo uporište Bugara sa jednom manjom grupom. Ustanike su činili ljudi od 18 do 60 godina. Napad na bugarsko uporište je izveden 1. marta 1917. godine pod komandom Koste Pećanca i Koste Vojinovića.
U ovoj bici se naročito istakao Viktor Aspeger Švaba, koji se prikrao bugarskim stražarima i nožem ih savladao. Nakon toga je krenuo napad nakon što je jedan od ustanika trubom oglasio početak, a uporište je osvojeno. Pri ovom napadu ustanici nisu imali nikakve gubitke iako su bili slabo naoružani. Nakon ovog napada, Milisav je govorio da naši „kao da su dobili krila, pa prestaju da pitaju Pećanca za buduće akcije”. Pošto je plamteo ustanak u celoj Toplici, Bugari dovlače snage sa rumunskog, italijanskog i solunskog fronta da bi 7. marta ustanak bio konačno i ugušen.
Zarobljenici, a s njima i Milisav su oterani najpre u Niš, a ujutru su stočnim vagonima odvezeni do Burgasa na Crnom moru, vozom u kome pet dana i pet noći nisu otvorena vrata niti im je deljena hrana i voda. Na Crnom moru su proveli jedan mesec, gde su prisilno radili. Radilo se i po 12 sati. Glad, mučenje, po 50 ljudi je bilo u jednoj prostoriji, a stražari su tukli zarobljenike za svaku sitnicu, a ponekad i ubijali. Nakon Crnog mora, gde su proveli jedan mesec, prebačeni su u Trakiju, u Janbol. Tamo su proveli naredna tri meseca gde su pravili aerodrom za cepeline. Nakon toga oterani su u Sofiju da prave aerodrom, gde su proveli četiri meseca. Jednom prilikom u Sofiji, Milisavu je prišao stariji čovek, civil, koji je znao da su iz Srbije i pitao ga odakle je. Milisav mu je odgovorio da je iz Statovca, kod Prokuplja. Nakon što je saznao iz koje je familije, čovek je pitao za Nikolu, Spasu i Savu. Milisav mu je odgovorio da mu je Nikola otac i da je poginuo 1915. godine, a da su mu Spasa i Sava stričevi. Čuvši ovo, čovek se rasplakao i krenuo. Na Milisavljevo pitanje ko je, čovek je odgovorio da ne može da mu objašnjava i uplakan otišao. Više se nikad nisu videli, ali je ostala enigma ko je ovaj čovek i odakle je poznavao Miloševiće.
Milisav je doživeo duboku starost. Umro je u 103. godini. Sahranjen je u svom rodnom mestu Donjem Statovcu uz najviše vojne počasti.
.jpg)
