Izvor: Vostok.rs, 02.Jul.2016, 16:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stari Novi Sad
Na potezu između Dunava, nekadašnjeg kanala i Temerinskog druma nekada se nalazila prava močvarna prašuma koju su Novosađani zvali Vrbak. Ogromne vrbe i topole dizale su se iz nepreglednog šiblja prepunog zmija, žaba i insekata. Kroz ceo Vrbak proticao je mutni dunavski rukavac, širok i dubok nekoliko metara, i izlivao se negde u Kaćkom ritu.
Povrh svega, tu odmah se nalazila i gradska klanica, iznosilo se đubre, a bila je tu i šinternica. Ipak, to nije ni najmanje smetalo gimnazistima da dolaze u ovu tamnu džunglu da traže pustolovine, krišom puše, pecaju ili da se voze čamcima, što je u Novom Sadu bilo zabranjeno maloletnima zbog čestih davljenja u varljivim dunavskim vodama.
Zalud su profesori Novosadske gimnazije preporučivali odlaske na Frušku goru ili u uredni Kamenički park, uzalud su kažnjavali mlade pustolove, među đacima je bilo pitanje ugleda odšunjati se u mračni Vrbak.
Profesor Vasa Pušibrk, direktor gimnazije, onaj bradati gospodin što je u tekstu o novosadskim kafanama svaki dan posle nastave svraćao nakratko u „Lipu” u Lebarskom sokaku, odlučio je najzad da svima koji su viđeni kako odlaze u Vrbak uredno dodeli po opomenu i ukor. Ali, kako uhvatiti osumnjičene na delu. Na kraju je Stevan Milovanov, omaleni i večito ozbiljni profesor matematike i fizike, našao rešenje – sa prozora gornjeg sprata gimnazije durbinom je osmatrao ko sve odlazi u Vrbak i zapisivao imena nesrećnih počinilaca u svoju beležnicu!
Panonska Venecija
Mnogi delovi današnjeg Novog Sada nekada su bili pod vodom, i to većina ulica koje su sada blizu Dunava (recimo, ulice Stevana Musića, Lovćenska, Stražilovska, Maksima Gorkog i Radnička, sve su se nalazile na području gde je dobar deo godine voda bila duboka dva-tri metra!) Na mestu gde je danas Osnovna škola „Đorđe Natošević” (u Ulici Maksima Gorkog) bilo je duboko jezero koje se zvalo Liman, gde su se među trskom i šašom gnezdile divlje patke i množile vrlo bučne žabe.
Poplava od 23. marta 1876.
Današnji Liman bio je pokriven nedoglednom vodom, muljem i trskom, pa se retko ko i usuđivao da tuda prolazi čamcem, sem ponekog ribara ili veštog lovca.
U mnogim delovima grada stvarale bi se velike bare posle obilnijih kiša, često dobro potpomognute podzemnim vodama. Ovih „putujućih bara” bilo je posebno mnogo na delu od Kisačke do Rumenačke ulice.
Najpoznatija bila je takozvana Baba-Ekina bara u kojoj su se deca leti kupala. Zimi je tu bilo klizalište za gimnazijalce i sve one koji su hteli da uštede dve krajcare, koliko je koštalo klizanje na lepo uređenom jezercetu u Dunavskom parku, gde je svirala vojna muzika.
Brukšanac
Jedno od omiljenijih mesta za stare Novosađane, po kazivanju Trive Militara, bio je brukšanac, ili mostobran, potez uz Dunav gde se moglo šetati, ali kuda je svakako morao da prođe svako ko je hteo da preko pontonskog mosta stigne u Srem ili da sedne na neku lađu. Mostobran je presecao kameni kolski put sa čije su obe strane bila vežbališta za vojnike. Deci i mnogim šetačima bilo je naročito zabavno da posmatraju urlanje strogih austrougarskih oficira koji su brzo gubili živce, naročito kada bi sa vojnicima vežbali paradni marš. Baš zbog toga, sremski regruti imali su s vremena na vreme običaj da se iz šeretluka prave da ne razumeju naređenja na nemačkom i da ne shvataju šta se od njih traži da urade, što je oficire redovno dovodilo do ludila.
Mnogi Novosađani uživali su u posmatranju brodova sa brukšanca. Saobraćaj na Dunavu u to vreme bio je veoma živ i sve do kasne zime, kada su se na reci pojavljivale ledene sante, velik broj parobroda sa putnicima i robom saobraćao je ovuda, putujući od Ulma u Nemačkoj sve do Braile na ušću Dunava u Crno more.
U novosadskoj pristanišnoj agenciji brodovi nemačkog „Dunavskog privilegovanog društva” saobraćali su svaki drugi dan, a svaki dan je parobrod „Mađarskog rečnog društva” pristajao po putnike na liniji Novi Sad–Vukovar. Prilično retko se dešavalo da rekom prođe neki brod koji nije bio austrougarski, tako da su istaknute srpske, bugarske ili rumunske zastave često izazivale uzbuđenje kod dece koja su imala običaj da posmatraju i upisuju parobrode i njihove oznake u svoje beležnice, takmičeći se u tome između sebe.
BEZ PIKANTESA
U knjizi „Ime i prezime Novi Sad”, u izdanju „Prometeja”, delimično je prenet tekst iz šaljivog magazina „Savremeni Novi Sad”, u kome 1924. godine „Štrandriporter” piše o velikoj zabavi sa lutrijom koja se spremala tog avgusta na Štrandu.
Odmah na početku teksta, Štrandriporter se požalio da on sam nije pozvan jerbo je opasan i sve što čuje odmah meće u novine, ali je ipak saznao da će biti plivanja, veslanja, skakanja i skakutanja, i boksovanja iz šale i zbilja. No, građani ne treba da se brinu jer biće i policije, a g. Polit će poslati i automobil-štrcaljku za slučaj eventualnog požara.
Vickasti novinar je zaključio da svi imaju razloga za radost, naročito uprava Štranda koja će masno zaraditi, ali i gosn Mane Bubanj, pošto će mu restoran biti krcat. Frajlice se raduju zbog Don Žuana, Don Žuani se raduju zbog frajlica. Policija se raduje lutriji, neki će se radovati plivanju, a žbunovi se ne raduju uopšte, jer će biti izgnječeni.
Novosadske sokolice na Štrandu
To leto 1924. bilo je kišovito, a Dunav toliko visok da je još ranije u jednom napisu iz iste godine Štrandriporter primetio da je reka odavno okupirala polovinu kabina i sve žbunove pa se sad tu mlataju pravi somovi i ribice, a ne oni naši. Nažalost, ni velika zabava nikada se nije održala, upravo zbog lošeg vremena.
Po mišljenju Štrandriportera, zbog toga štetovali su svi: uprava Štranda jer nije mogla da ubira deset dinara po glavi, mlade dame jer im je uskraćeno zadovoljstvo da mogu da pokažu ono što se inače ne sme videti na Korzu, ali i policija, jer je ostala bez sjajne prilike da uhvati kakav par in flagranti.
Rastužio se i izvesni gospodin sa monoklom jer mu je uskraćeno zadovoljstvo vitlati šiparice po plaži, a nezadovoljna frajlica Mancika nije mogla kupiti oko sebe sve novosadske Don Žuane. A i gospodinu S.T.-u je oduzeto uživanje da može svojim slonovskim nogama čepati pola Štranda.
Na kraju tužne liste našli su se i novinari, pošto su ostali bez dobrog materijala za neku chronique scandaleuse, te nisu mogli svoje čitaoce obavestiti o kakvoj novoj pikantesi.
Na Petrovaradinskoj tvrđavi uvek se nalazio osmatrač koji je upravljao svoj durbin nizvodno prema Čereviću i uzvodno prema Tekijama. Kada bi ugledao brod, davao je znak zvonom i podizao barjak na visokoj katarki (za kišnih dana umesto barjaka koristila se plava pletena korpa). Prvi udarac u zvono bio je i signal pešacima da požure, jer se posle drugog zvona zatvarao most, a posle trećeg iz sredine mosta izdvajalo se po osam pontona na svaku stranu, zategnutih teškim lancima koji su nalegali na čekrke. Most se otvarao izuzetnom brzinom, tako da brodovi nikad nisu čekali. Ljudi na obali imali su običaj da mašu belim maramicama ili šeširima, a na to im bi se uvek otpozdravljalo dugim piskom brodske sirene.
Štrand
Prvo javno kupalište nalazilo se na petrovaradinskoj strani, na današnjem Oficircu i, kao što mu ime kaže, bilo je namenjeno oficirima, mada su tu povremeno dolazili i otmeniji građani, civili. Ova plaža nalazila se tik uz tada omiljenu promenadu Likozu.
Preduzimljivi gospodin Špengler odlučio je 1890. godine da nešto slično napravi i na novosadskoj strani reke. Njegov „Švimšul” (nem. škola plivanja) vrlo brzo postao je jedno od omiljenijih mesta Novosađana. Na velikom drvenom splavu nalazilo se nekoliko bazena različitih dubina, kroz koje je, kao kroz korpe, dunavska voda slobodno proticala. Uz ulaznicu koja je koštala dve krajcare, posetioci su mogli, ako su hteli, da iznajme i kupaći kostim! Red na tom neobičnom kupalištu održavao je uvek prisutni švimmajstor.
Na mestu gde se nalazi današnji omiljeni Štrand (nem. peščana obala) nekada se nalazio poloj (pojilište) gde su Novosađani pojili konje i volove. Zbog isušivanja dunavskih rukavaca, od nanosa peska sa druge obale, na ovom mestu vremenom se obrazovala peščana obala.
Emil Sikla, novosadski Jevrejin i kasniji upravnik prvog bioskopa „Apolo”, zakupio je 1911. godine celu obalu i počeo da je preuređuje u kupalište. Ubrzo su na Štrandu podignuti redovi drvenih kabina, tuševi, restorani, kiosci, otvoreni paviljon s vojnom muzikom, čak i frizerski salon. Ulaz na kupalište, tada omeđen sa dva drvena tornja, nalazio se na istom mestu gde je i danas.
Među posetiocima na Štrandu naročito su bile omiljene polar ledene čokolade i ameriken korneti za dva dinara koje je proizvodio Imre Haker, vlasnik čuvene istoimene poslastičarnice u Jevrejskoj ulici. Prodavci sokova kružili su plažom s kolicima na gumenim točkovima, punim raznobojnih voćnih sirupa koje su razblaživali soda-vodom. Lubenice i boce sa belom kafom redovno su se ukopavale u pesak kraj pumpi od tuševa da bi duže ostajale hladne.
Na Štrandu su dugo vladala stroga pravila odevanja. Tačno se znalo koliko su dame smele da skrate suknjice na kupaćim kostimima i koliko je dekolte smeo da bude dubok. Muškarci su u početku nosili kostime s debelim bretelama, da bi im kasnije bilo dozvoljeno otkopčavanje jedne bretele, a kasnije nošenje samo kupaćih gaća. I pored pažnje čuvara, dešavali su se skandali. Ostalo je zabeleženo da je jedna ondašnja mlada dama bila izbačena sa kupališta, jer se na plovećim cevima bagera „Dunav” sunčala u toplesu.
Iako je do tridesetih ženski deo plaže bio odvojen od muškog, to i dalje nije sprečavalo Novosađane da se druže u privatnosti svojih kabina. Novinar „Savremenog Novog Sada”, 1926. godine piše o senzacionalnom otkriću čistača koji su u izvesnim kabinama nalazili neke gumice koje spadaju u intimnu toaletu u nekim intimnim momentima. Revnosni čistač je, kako prenosi novinar, samo za nedelju dana našao 42 – naravno upotrebljena – komada tih gumica.
Godišnja karta za Štrand
Do Štranda se stizalo fijakerom, biciklom ili peške. Mnogi su dolazili i čuvenom „Trčikom”, vozićem sa poluotvorenim vagonima koji je po ceo dan saobraćao od kafane „Srpski kralj” do Štranda. Vozić je dobio ovo šaljivo ime jer se kretao takvom brzinom da je uz njega uporedo moglo da se trči. Na novosadskom pristaništu moglo je da se sedne i na propelerac „Kasiju Miletić” ili „Osijek”, nekadašnju jahtu cara Franje Josifa, koje su saobraćale do Sremske Kamenice i usput pristajale i na Štrand, na mestu gde se danas nalazi „Most slobode”.
Ipak, najveća radost za decu i mlade bilo je kada su kraj Štranda prolazile velike bečke lađe „Saturnus”, „Jupiter”, „Helios” ili „Uranus” koje su pravile ogromne talase.
Štrand se zatvarao na zvuk zvona tačno u sedam sati uveče.
Nastasja Pisarev,
Zabavnik
