Izvor: Politika, 18.Jun.2010, 00:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Starački mentalitet
Disproporcionalno su lakoverni kad je bilo koji oblik poboljšanja njihovog stanja u pitanju
Da izraz „mladi starac” nije tautologija odavno se zna. Manje je poznato, međutim, da postoje čitava razdoblja u istoriji čovečanstva koja su obeležena osobinama staračkog mentaliteta. Upravo prolazimo kroz jedan takav period. Osobine ovakvog stanja duha su: smanjenje kruga interesa, pad radoznalosti, ponašanje isključivo po ustaljenom modelu bez pogleda u nepoznato, strah od >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << novog, krutost u načinu razmišljanja, odugovlačenje pri donošenju odluka, neupuštanje u ikakve rizike, uhodan ritam svakodnevnih aktivnosti, sužavanje kruga prijatelja, pa i rodbinskih veza, strah od ulaska u nova poznanstva, sumnjičavost prema nepoznatim osobama ali i prema bližnjima, podozrivost pri predlozima za promenu stanja ma kako dobronamerni bili, škrtost i pri svakodnevnim neophodnim izdacima, sve češće okretanje u „bolju prošlost” koja poprima sve idealiziraniju formu, a sve glasnije rogoborenje, brontulanje, pa i cinični osvrti na aktuelne događaje.
Takvo stanje duha od uticaja je na fizički izgled čoveka. Preko lica prerano ostarelih duša ne prelazi osmeh, njihove oči ne zrače sjajem radoznalosti, brzina refleksa se smanjuje, korak je sve kraći. Takve osobe se osećaju nekompletnima ako sa sobom nemaju naočare, kišobran, štap, kutije lekova, pojas preko bubrega, kapu ili slušni aparat. Sve im je podređeno, do stepena hipohondrije u čuvanju preostalog zdravlja. O svojoj opstipaciji (zatvoru) spremni su satima razglabati. Iz egocentričnosti proizlazi škrtost, ucenjivački odnos prema naslednicima, jer se testamenti pišu kad je duša u nosu. Poslovni poduhvati su već davno iza njih, sve se svodi na iščekivanje poštara s penzijom u koju su najčešće prerano ušli. Supruge su odavno pretvorili u pokorne sluškinje njihovih navodno zdravstvenih problema. Zbog straha od smrti, koji je u pozadini mnogih duševnih manifestacija, pogodni su za sve vrste manipulatora koji im prodaju mnogobrojna sredstva za podmlađivanje, održavanje zdravlja, sprečavanje starenja, navodno delotvorne orijentalne supstance. Šarlatani pod vidom originalnih proizvođača farmaceutskih preparata koji „sigurno” deluju zauzeli su već sada 50 odsto stelaža u apotekama. Uprkos do paranoidnosti izoštrenog opreza u svakodnevnom životu, disproporcionalno su lakoverni kad je bilo koji oblik poboljšanja njihovog stanja u pitanju.
Rezignacija koja iz takvog stava prema životu proizlazi dodatno ih onesposobljuje da uživaju u radostima života. Seksualna aktivnost i u mladosti podrazumeva određeni stepen lakomislenosti i relaksacije, što je za njih misao iz pluskvamperfekta. Starački mentalitet je kao stanje kad upadnete u bunar ali nikako da pogledate gore, gde sunce još sja i zvezde su na nebu. Opasnost od ovakvog stanja i konsekutivnog ponašanja leži u njegovoj sugestibilnosti, podložnosti širenju negativnih vesti (smanjiće penzije, poskupeće ovo i ono...), što dodatno uverava osobe s takvim sklonostima da poveruju u bezizlaznost svog stanja i spiralni put u ništavilo. Kao da se putem samozavaravanja žele uveriti da „ovaj život nije vredan življenja” olakšavajući tako bolnost neminovnog odlaska iz ove, kako su religiozni manipulatori davno rekli, „doline suza”.
Medicinski model izlaska iz tog stanja nije naročito efikasan, mada je veoma proširen. Antidepresivi, kao i drugi psihoaktivni lekovi mogu pomoći tek nešto više od placeba. Jedino što stvarno pomaže je promena filozofskog pristupa životu, oslanjanje na preostale životne sposobnosti, druženje s mladim i po prirodi optimističnim svetom, zadržavanje interesa za okolinu do krajnjih granica, fizički kontakti – od polnih odnosa do napornog rada dokle se god može, nepodleganje vladajućem nihilizmu koji šire vlastodršci širom sveta koji katastrofičnim predviđanjima i povremenim panikama drže mase sve starijeg čovečanstva u pokornosti. U sadašnjem trenutku starački mentalitet je u vlasti enormnih količina novca i vlasti, svojim nečinjenjem i zatvaranjem očiju pred očiglednim promašajima doveo je do razvoja finansijskog kraha berze, nepoverenja u bankarski sistem, odlaska u provaliju čitavih država. Ljudi se počinju iracionalno, instinktivno ponašati, skupljajući se u grupe (demonstracije, štrajkovi).
Dok je život kratko trajao senati u Rimu, ili, kako će se poneki jugonostalgičar setiti, Savet federacije, imali su nekog smisla, ali danas mladi starci na vlasti boluju od srpskog sindroma, to jest ne slušaju pametne savete.
Petar Bokun
objavljeno: 18/06/2010
