Izvor: Blic, 17.Jun.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Štampana književnost je stara dama
Štampana književnost je stara dama
Toma Tasovac diplomirao je slavistiku na Harvardu sa najvišim ocenama, radom 'Negacija kao prisustvo odsustva u delima Ive Andrića' osvojio više nagrada, kao i onu za najbolju tezu, Katedre za slavistiku slavnog univerziteta. Dobitnik je godišnje nagrade(2000) Američke asocijacije za unapređenje slavističkih studija za esej godine. U okviru 'Konferencije o budućnosti slavističkih studija' na Jel univerzitetu, prošle godine, zapaženo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je njegovo predavanje 'O smrti jezika i konstrukciji postjugoslovenske svesti'. Na doktorskim je studijama iz komparativne književnosti na Prinstonu a trenutno u Beogradu, na Alternativnoj akademskoj mreži, vodi seminare 'Prevodivost kultura' i 'Hipertekst, digitalna književnost i novi mediji', kao stipendista fonda 'Otvoreno društvo' iz Budimpešte.
Da li su pojmovi 'digitalna književnost' i 'hipertekst' sinonimi?
- Hipertekst je vrsta, uslovno rečeno, nelinearnog teksta koji se sastoji od više tekstualnih jedinica, ili leksija, čiji međusobni redosled nije prethodno utvrđen. Čitalac sam bira narativni put kojim će aktivno učestvovati u realizaciji jednog od mogućih oblika datog književnog dela. Najstariji hipertekst za koji znamo je I- Čing, kineska 'Knjiga sudbine', iz 12. veka pre nove ere. Digitalna književnost, s druge strane, odnosi se na one tekstove čija produkcija i efekti zavise od digitalnih medija. Pojmovi hipertekstualne i digitalne književnosti svakako se ukrštaju u kibernetičkom prostoru Interneta. Digitalna informacija organizovana je po hipertekstualnom principu, ali, niti hipertekst mora biti digitalan, niti digitalna književnost mora biti hipertekstualna. Čuveni kiberpank autor Vilijam Gibson je, na primer, početkom devedesetih napisao pesmu 'Agripa: Knjiga smrti' koja se mogla čitati isključivo na Mekintoš disku, programirana da omogući samo jedno čitanje, pošto se, u toku korišćenja diska, tekst pesme postepeno enkriptirao, postajao nerazumljiv. Koje su osnovne razlike između klasičnog književnog dela i hipertekst literature?
- Hipertekst se postavlja pred čitaoca kao mreža mogućnosti, a ne kao gotov tekstualni produkt. Čitajući hipertekstualna dela kakva su 'Poslepodne' Majkla Džojsa ili 'Pačvork devojka' Šeli Džekson, uvek smo svesni činjenice da čitamo samo jednu njihovu verziju i nikada nismo sigurni da ćemo uspeti da sastavimo koherentnu tekstualnu celinu. Ako je cilj klasičnog narativa da se završi, da od početka stigne do kraja i doživi sopstveno prosvetljenje, vođeno, kako to Piter Bruks kaže, narativnim instinktom smrti, hipertekst besciljno luta njenim predvorjem. Perfekcija na latinskom ne označava 'savršenstvo' nego nešto što je 'privedeno kraju'. Ideja kraja ugrađena je u našu ideju perfekcije. Prema tome, hipertekst je u odnosu na klasična dela, po definiciji, nesavršen, problematičan, tekst sa ugrađenim manjkom koji je, naravno, u isto vreme i višak. Koje su osnovne teze predavanja 'Hipertekst, digitalna književnost i novi mediji' koje ste održali nedavno u Centru za proučavanje informacionih tehnologija?
Pokušao sam da navedem ljude da počnu malo više da razmišljaju o tehnologiji, ne samo o kompjuterskoj, nego o tehnologiji uopšte: o tehnologiji pisanja i pisanju kao vrsti tehnologije. Još šezdesetih godina prošlog veka, francuski pisci pripadnici pokreta 'OuLiPo' (Ouvroir pour Literature Contemporaine) su pokušali da spoje matematički delirijum sa poetskom logikom i ostvare utopijski san o 'novom pismu', uprkos neverovatnom nizu proceduralnih ograničenja koje su sami sebi nametali. Tako je Žorž Perek napisao roman 'Nestajanje' na 320 strana sa 78.000 reči, ali tako da ni jedna od njih ne sadrži slovo 'e'. Kako mu to nije bilo dovoljno, napisao je kasnije roman u kome je jedini samoglasnik, upravo to, kvazimisteriozno 'e'. Džekson Meklou pisao je logaritamsku poeziju mnogo pre nego što će kompjuteri postati deo svakodnevnog života a Džon Kejdž prepisao celo 'Fineganovo bdenje' Džemsa Džojsa tako što je iz romana vadio i slagao reči koje svojim središnjim slovom ispisuju ime poznatog irskog pisca. Ovo nam govori ne samo o kompulzivno-opsesivnoj prirodi dotične gospode, već i o tome da je moguće zamisliti književnost koja ne zavisi ni od kakvih epileptično-romantičarskih napada tragično razuzdanih pesnika. Ne postoji ama baš ništa naročito prirodno ili osećajno u sonetnoj formi, metričkim pravilima ili rimi kao takvoj; u pitanju su poetske tehnologije čiju proizvodnju odavno uzimamo zdravo za gotovo. Tvrdim, dakle da se poetika, tehnika i tehnologija ne isključuju međusobno.
Kako svetski i domaći književni establišment, autori, izdavači i kritika gledaju na pojavu digitalne književnosti? Da li strahuju za svoj opstanak?
- O domaćem književnom establišmentu znam isuviše malo da bih mogao da sudim, ali kad je reč o strahu, u principu on zavisi od stepena paranoičnosti osobe u pitanju. Molim vas, čak i oni koji su vrištali histerišući bioskopskim salama početkom prošlog veka misleći kako će ih pregaziti voz što mahnito juri sa ekrana u njihovom pravcu, na kraju su se nekako smirili. Da nema 'establišmenta' sa njegovim predrasudama, ne bi bilo ni alternative sa njenom narcisoidnom uverenošću u sopstveni radikalizam. Uvek će neko pridikovati, a neko se busati u grudi ali jedno je sigurno: do sada nijedan novi medijum nije uspeo da uništi onaj koji mu je prethodio. Drugim rečima, štampana književnost je jedna stara dama, što bi se reklo, dobro držeća. I to je divno. Da li je na tragu pronalazak udobnijeg čitanja digitalnog teksta osim sedeći za kompjuterom?
- Ne bavim se komforom kao književnim parametrom, ne razmišljam o tome šta je kome udobno, čitaju li ljudi sedeći ili dubeći na glavi, ali, pitanje ipak ima smisla. S jedne strane, u Americi se uveliko proizvode elektronske knjige (e-Buks), mali digitalni čitači, s kojima, ako baš nemate pametnija posla, možete leći i u krevet. Opet, već nekoliko godina stručnjaci na MIT-u u Bostonu istražuju mogućnost proizvodnje digitalnog ekrana koji će imati teksturu običnog papira. Po meni, to pomalo spada u perverzni domen dvostrukih simulakruma. Milorad Pavlović
