Izvor: Blic, 24.Sep.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stalno sečemo granu na kojoj sedimo
Stalno sečemo granu na kojoj sedimo Od mog prvog štafelaja, koji sam kupio i nosio na ramenu od Hotela 'Palas' do Dušanovca, posle čega mi je ostala odrana koža na ramenu, shvatio sam da je slikarstvo krst za ceo život. Nadoknada za tu muku je da se, evo već pet decenija, bavim poslom koji volim - reči su danas sedamdesetdevetogodišnjeg umetnika Aleksandra Lukovića Lukijana, čije delo kritičari svrstavaju u humor i satiru, dok autor više voli naziv: apsurd. - Da, sve je maltene >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u životu apsurdno. Apsurdno je kad vas neko od malih nogu uči poštenju, a vi ga teško možete prepoznati u okruženju. Kako ste došli do teme apsurda?
- Izučavao sam umetnost, neka dela najdetaljnije kopirao i došao do zaključka da svaki čovek ima svoju boju. Ona je psihološka komponenta. Zato je neko zelen, neko plav. Tako sam došao do slikarstva koje ne podseća ni na koga. A do apsurda! Pa za to je 'kriv' komad 'Ćelava pevačica' Ežena Joneskoa, koji sam kao mlad slikar imao prilike da vidim u Parizu.
U vašim slikama sve je 'naglavačke'. Klovnovi, maske, ogledala, ptice... deluju besmisleno.
- Upravo zato što su ljudi puni gesta. Sve izgleda kao igra - cirkus. Nekad sam likove šminkao. Nema više potrebe, sami to čine. Kad sam prvi put naslikao čoveka u šarenoj majici, mislio sam da sam otkrio Ameriku. Potom dobijem Unrin paket s tim istim majicama koje crnci nose u Harlemu. I shvatih svu tragediju mog 'Tragičara iz Ečke'. Svet čine otuđene individue obuzete dubokom zabrinutošću i strahom od zakamufliranih demona današnjice. Usamljenost u mnoštvu, gubljenje glasa uz mikrofon, nedostatak dodira u bezumnom tempu velegrada... To je tragikomedija današnjice u kojoj apsurd dolazi do granica komičnog. Da bi apsurd bio prihvatljiv, mora da se predstavi kao bezumna igra. Nekim sam muškim likovima stavljao čak ženske grudi, obuvao ih u gumene pantalone. Izmislio sam čitav niz simbola. Na primer drveno jaje, drvenu pticu... Jaje je simbol života, ali kad je od drveta ono to više nije. Da li su se ljudske maske kroz vreme menjale?
- Spolja gledano jesu: danas se i bebama američke kape okreću unatrag. Čovek mora da bude maskiran da bi opravdao ono što radi. Maska čoveka pretvara u drugu ličnost. Dozvoljava mu da čini ono što čistog obraza ne bi smeo. Da li bi se moglo reći da ste slikajući formirali svoju filozofiju?
- Filozofija je krupna reč. Ali jeste moj pogled na svet. Recimo, naslikao sam jedno suvo drvo na kojem vise kavezi sa živim pticama ispod kojeg sede ljudi i slušaju crvkut. Zamislite taj apsurd. Čovečanstvo će ga doživeti. Uništavajući prirodu, držaće njene delove zatvorene da bi joj se divilo.
Zbog čega su vam svojevremeno pripisali da ste protiv progresa?
- U svakoj branši ima ljudi s osećajem manje vrednosti, a velikih ambicija. Ili, oni koji imaju malo snage, a velike želje. Njima uvek neko smeta. To su džombe koje čovek mora da preskače u životu da bi napredovao. Pretpostavljam da sam mnogima smetao zato što nisam bio pomirljiv. Govorio sam šta mislim, a radio kao profesor na Akademiji. Šta ste govorili kad vam je zamereno da se ne distancirate od 'crnog talasa'?
- Rekao sam da sečemo granu na kojoj sedimo. Svaki činovnik bi mogao, onda, da ocenjuje po svom kriterijumu jesu li neki talasi napredni ili nisu. Znate li 'Oče naš'?
- Ne samo da znam 'Oče naš', nego i jevanđelja. U mojoj familiji oduvek slavimo slavu. A u kojoj sam meri sam vernik, teško mi je reći. Nisam od onih koji idu u crkvu, a ne pridržavaju se deset Božjih zapovesti. Nije vam smetalo da istovremeno budete u Partiji?
- Nije mi smetalo, ali jeste bilo opasno. Bio sam jedan od prvih komunista kod nas. Partija se najčešće obračunavala sa svojim članovima, dok je one koji to nisu bili, a bili su istaknute ličnosti, potkupljivala. A kad ste naslikali slavsku trpezu?
- Samo me je po ramenu potapšao Pavle Vasić rekavši. 'Kolega vi ste jako hrabri'. Jeste li zaista bili hrabri?
- Ma ne. Bio sam naivan. Zapravo sam slikao svog komšiju. Neko pametan je rekao: 'Čovek dozvoljava sebi slobode onoliko koliko može podneti'. Danas, kad je većina sveta ispolitizovana, vas politika ne zanima?
- Bio sam jednom član jedne partije i meni je to dovoljno. Nikad reč ne bih rekao protiv te moje komunističke partije. Bilo bi me sramota. Ako je ona uneređena, onda sam i ja. Znači li to da ste svesni zablude?
- To je moja lična stvar. Niti želim da se pravdam, niti da se potvrđujem kao vernik. Ja imam svoj poziv. Slikam pevca koji se nudi za ražanj. To je apsurd. Svako se bori za život do kraja. I pevac! Milena Marjanović
