Izvor: Politika, 12.Avg.2012, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stalne promene sudovima oduzimaju autoritet
Ako se zakoni neprestano menjaju, onda ih građani sve više doživljavaju kao prolazni hir trenutno aktuelne vlasti
Pesnik Milorad Mitrović je početkom 20. veka napisao satiričnu pesmicu „Svinja reformator”: „Stan’te ljudi, tašta glavo/da vidite umlje pravo/da saznate šta ja vredim/kad prionem vrt da sredim/ po lejama rovi, rije/lomi pritke i saksije/porazbaca cveće svuda/i napravi trista čuda/a kad sinu sunce vrelo/jadno cveće pade svelo.
Naša sklonost >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ka reformama nije od juče. Revolucija je uvek više stvar psihologije nego stvar politike. Revolucija i reforma naravno nisu iste, ali su najčešće veoma bliske stvari, naročito po ostrašćenosti, po verovanju u sopstvenu misionarsku ulogu, zapravo po zavaravanju i samozavaravanju da postoji neki čarobni štapić kojim bogomdani, prosvetljeni pojedinci mogu rešiti probleme. Postoje problemi, ali sve će se rešiti samo kada se sprovedu reforme. Tako se kod nas večito ide iz reforme u reformu i nema ničeg trajnog. Srećni i uspešni narodi retko kada sprovode reforme. Britanija je kolevka ustavnosti iako ona zapravo i nema pisani ustav, a ustav SAD stariji je od 200 godina. Te dve zemlje su upravo zato tako i toliko uspešne, jer ko zna kako bi njihova „svinja reformator” izrovala baštu, kada bi joj se dala prilika.
Ljudska priroda je takva da je čovek navikao da ide uvek dobro poznatim, uhodanim putevima, te je zbog toga potrebno više nego dvaputa meriti pre nego što se „reformski” zaseče. Ali svaki revolucionar, kao i svaki reformator, samozaljubljeno veruje da je on taj koji je pozvan da promeni i društvo i ljudsku prirodu. Stalne reforme, naročito u oblasti prava i pravosuđa oduzimaju mu autoritet koji je neophodan da bi građani poštovali pravne norme i odluke sudova. Ako se zakoni često i stalno menjaju, onda ih građani sve manje doživljavaju kao neku vrstu moralnog pravila koje se mora poštovati, već kao prolazni hir trenutno aktuelne vlasti. Ako se sudije stalno reizabiraju, onda ih građani ne doživljavaju kao oličenje moralnog autoriteta, već kao promenljivog činovnika, kojeg ta hirovita vlast i treba da menja.
Ovoga leta posetio sam Vrhovni sud SAD. Oni su od toga napravili kult – pravi muzej sa istorijskom pričom koja običnim građanima treba da ulije posebno strahopoštovanje. Možete na primer videti i toge i naočare i olovke i stolice koje su koristile pojedine sudije. Kako li bi se mi tome podsmevali kada bi tako nešto postojalo kod nas.
Teško je odgovoriti na pitanje kako reformisati reformu i kako razbiti strah i autocenzuru koja je nastala kod sudija kao glavni produkt reforme. Potrebno je pre svega vratiti staru mrežu opštinskih i okružnih sudova, zadržati apelacione sudove i čak možda i povećati broj apelacionih sudova, da ne bude da Beograd obuhvata tako široko područje u koje ulaze i Zaječar na jednoj i Valjevo na drugoj strani. Pre svega treba povećati broj sudija, jer mali broj ljudi ne može jedan, bilo koji posao, a naročito tako ozbiljan posao kao što je sudski, završavati u primerenom roku. Naročito je potrebno beogradske sudove rasteretiti, to jestpovećati broj sudija u beogradskim sudovima, ali, povećati i broj stručnih saradnika, koji tim sudijama stoje na raspolaganju za obradu pojedinih predmeta i koji su im od velikepomoći, a što u drugim zemljama ubrzava sudski postupak. Potrebno je dorađivati i neke proceduralne zakone, a što bi onemogućavalo izigravanje pravde, na primer to da se svedok kojem bude upućen poziv za svedočenje, uopšte ne pojavi na sudu. Ali, ono što je najvažnije jeste prekinuti sa stalnim reformama, naročito u sudstvu. Jedanput već treba sudstvo ostaviti na miru i nikako ne sprovoditi reizbor reizbora, što bi bila potpuna katastrofa. Najvažniji preduslov za uspostavljanje pravne države jeste uspostavljanje autoriteta prava, autoriteta normi, kao i autoriteta onih koji primenjuju te norme. A najvažniji uslov za uspostavljanje autoriteta prava jeste uspostavljanje stalnosti, stabilnosti i dugotrajnosti institucija.
P.S. Najnovija odluka Ustavnog suda Srbije o vraćanju na funkciju nereizabranih sudija i tužilaca, apsolutno je opravdana, mada je mogla biti doneta i nešto ranije, na primer onda kada je profesorka Olivera Vučić jedina u tom sudu digla svoj glas protiv reforme pravosuđa. No nikada nije kasno, a naročito nije kasno da se ukaže na pozitivne primere individualne hrabrosti i nezavisnosti.To svakako doprinosi vraćanju poverenja i jačanju autoriteta, o kojem smo ovde govorili.
Direktor Instituta za uporedno pravo
Jovan Ćirić
objavljeno: 13.08.2012.
