Izvor: Politika, 21.Nov.2011, 00:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta znaju deca
U svakoj školi sirovi grubijan će imati više podanika i sledbenika nego đak generacije
Osnovne i srednje škole u Srbiji postale su opasna mesta. Stekli smo lošu naviku da najgore vesti o nasilju nad decom koju čine deca primamo uglavnom ravne duše. Šta nas briga, u školi se svašta događa, svi smo bili đaci i stizali kućama razbijenih noseva.
Ali izgleda da su zloćudne stvari danas sasvim drugačije, i njihova se metastaza odvija pred nemoćnim nastavnicima, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i još nemoćnijom državom.
Iz škola dolaze izveštaji kao sa fronta: ima prebijene, ranjene, pa i ubijene dece, mladi huligani odmetnuti od porodica gospodare srpskom prosvetom i uspostavljaju pravo divljeg i jačeg. Tako se simbolički vraćamo u socijalnu praistoriju, očarani mostovima, metroima i mitskim fikcijama, bez nade da rešimo najvažnije u životu.
Porodice, profesori, policija i školski inspektori avetaju po mraku u koji jedva smeju da zađu. Kao da je strah okovao srpsko niže školstvo, a ministra Obradovića odgurnuo u potpunu defanzivu. Mada, ne verujem da se visoki vladin činovnik plaši bilo čega. Budući da je u sebi sabrao bar tri funkcije, koje ga čine polivalentnim (ministar, profesor na fakultetu i partijski trudbenik), sklon sam da verujem kako čovek nije u moći da sva zaduženja obavlja sa istim žarom.
Bilo bi krajnje nepravedno da svu odgovornost za ekspanziju školskog vandalizma natrpamo na ministrova leđa. Dugotrajna, zapuštena bolest obrazovnog sistema je sindrom sačinjen od beskonačno mnogo parčića. Deca u Srbiji lakše nauče brutalnost nego humanost. Zbog toga što je nasilje u Srbiji ključna stavka bolesnog sistema vrednosti. Školski vandalizam se može pojmiti kao refleksija mnogih društvenih defekata. Deca zaista ovde sebi mogu da pribave najgore moguće idole. One fizionomije što su bez rada, bez učenja postigli sve u životu, slaveći javno svoju brutalnost kao ključ opstanka i liderstva u vučjim vremenima.
Nasilje je ovde promovisano i kao legitiman politički stav, kao uslov za pripadanje navijačkom bratstvu, kao odnos prema drugačijem. I kao sredstvo da se izbori mesto i ugled u društvu. U svakoj školi sirovi grubijan će imati više podanika i sledbenika nego đak generacije. To je, uz ostalo i postratni kulturološki obrazac pubertetlija, koji su ipak odnegovani na nasilnim merilima vrednovanja.
Mladi nasilnici rođeni su godinu-dve pred bombardovanje Srbije. Odrasli su u tranzicionoj oskudici i vaspitavani na lošim uspomenama iz najgorih vremena. Beogradska deca, pre svih, ali i ona iz većih srpskih gradova, suočena su sa neurotskim tipom nasilja, na svim nivoima: u saobraćaju, u politici (Bije Velja, ama biju i Velju), u delovima grada gde žive, u ambijentima svakodnevnih pljački i razbojništava. Ne postoji dovoljno ubedljiva osuda rastuće psihopatologije. Nema dobre odbrane od najgorih društvenih bolesti, koje na nekim nivoima dobijaju i romantizovane nijanse.
Škola ne može ostati izolovana od opasnih sila koje su zaposele one dečake i devojčice željne dominacije jedino tamo gde i mogu da je ostvare, verujući da je to sasvim legitimni poduhvat – nasiljem. Za sve to, društvo im je pružilo sav mogući prostor, štiteći neke čak i na račun njihovih žrtava. Videli smo zbunjene direktore škola i inspektore, ljude koji nisu maknuli dalje od sopstvenih limita. Ne mogu da daju odgovore, ne znaju kome da postave pravo pitanje i šta uopšte da rade.
U srpskoj verziji školskog vandalizma, svedoci smo različitih objašnjenja. Jedan otac kaže: „Ne znam šta mu je, kod kuće je miran, dobro vaspitan, pomaže starijima u komšiluku. A iz škole – svi se žale na njega!”
Ovo je pokušaj da se navedu neki podsticaji koji proizvode nasilnike, i obrazloži društveni ambijent koji je pred njima nemoćan. U svom najslavnijem romanu, „Gospodar muva”, nobelovac Vilijam Golding se bavio upravo verzijom brutalnog nasilja među dečacima, koji se posle avionske nesreće nađu na nenaseljenom ostrvu.
Posle početne sloge i solidarnosti u nastojanju da se preživi, grupa se deli na dva dela, i među njima počinje pravi rat, uz mrtve i teško povređene. Surovost koju prema sebi sličnima ispoljavaju momčići, inače navikli na kadetsku disciplinu, užasavajuća je. Pitanje koje postavlja zaprepašćeni spasilac, koji ih zatiče u žaru smrtonosne borbe je jednostavno i strašno: „Šta to radite, deco?”
Srbija ima sve manje stanovnika, ali nije pusto ostrvo. Deci je, dakle, potreban nadzor, odrasli spasioci koji će morati da smisle kako da škole ponovo postanu sigurna i spokojna mesta. Pre toga valja razbuditi zaspale državne i školske vlasti, a ako je to moguće konačno razumeti i decu. Njima neće biti teško da budu bolji od nas ovakvih. Biće teško neke od njih ubediti da se ne ugledaju na najgore. Više i ne znamo ko su oni, ali deca znaju.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 21.11.2011.
