Izvor: Politika, 21.Avg.2013, 16:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta to beše privatnost
Šta da se radi? Za početak, treba da što više saznamo šta nam rade. Posle će biti lakše da nađemo način da kažemo na šta ne pristajemo
Kad je eksplodirala afera „Sonuden”, već posle nekoliko dana Amerikancima je bilo jasno da je ona samo potvrdila ono što se, ako ne već detaljno znalo, a ono sigurno slutilo: da njihova država ima moćne sisteme za svestranu prismotru i direktno špijuniranje, pri čemu svoju mrežu zabacuje toliko široko da su u njoj ne samo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << potencijalni teroristi nego praktično svako ko koristi blagodeti internet tehnologije.
Uverili su se i da je taj nadzor veoma labavo kontrolisan, da je u stvari jedan zatvoreni sistem u kome tajne službe legalno pokriće za svoje ne uvek čiste poslove dobijaju od specijalnog tajnog suda koji radi po tajnom zakonu. Ali, umesto da to izazove veliki politički potres – jer Amerika je ipak zemlja koja drži do svog ustava i ličnih sloboda – sve se svelo na zvanično objašnjenje (iz usta predsednika Obame) da se ne može imati sto odsto bezbednosti uz sto odsto privatnosti. Da je, drugim rečima, ipak reč o „fer trgovini”: ako žele da podignu svoja očekivanja u pogledu bezbednosti, Amerikanci treba da smanje ona o privatnosti.
Kad se sve sleglo – a ipak se sleglo: „uzbunjivač” Snouden je dobio jednogodišnji azil u Rusiji (nije teško naslutiti čime ga je platio), a Obama je najavio komisiju spoljnih eksperata koja će da prouči današnje komunikacione tehnologije i potencijale za njihovu zloupotrebu – ono što je ostalo jeste nekoliko činjenica koje, kao takve, teško da će biti promenjene.
Prva je ogromna tehnološka moć koja je danas na raspolaganju američkoj državi (i ne samo njoj) da prati sve digitalne komunikacije, da ih instant analizira i da praktično ima detaljan uvid u živote građana: sa kim sve razgovaraju ili se dopisuju, šta čitaju, kuda se sve kreću, gde im odlazi novac, kakva su im interesovanja i slično. Danas sve što neko radi (a u Americi posebno) ostavlja neki digitalni trag, a moćna tehnologija je upregnuta da sve to usisava, razvrstava, upoređuje i čuva. Svako, dakle, ima neki svoj digitalni dosije.
Druga je da nema načina da se tajne službe u tome obuzdaju, bez obzira na to koliko su institucije jake (a u Americi jesu) ili slabe. Američki regulatorni režimi su detaljni, ali kad se uzme u obzir bezbednosna paranoja koju je 2001. stvorila Al Kaida, onda se lako dolazi do situacije da cilj opravdava svako sredstvo, a da sredstvo na kraju postaje cilj.
Ma kakva regulativa bila, moćnim mašinama upravljaju ljudi i nedavno je konstatovano da specijalni sud koji reguliše spoljno špijuniranje (koje obuhvata i Amerikance) jednostavno nema kapacitete da istražuje prekoračenja ovlašćenja i kršenje regulative. S tim u vezi treba imati u vidu da je takozvana bezbednosna birokratija u Americi izuzetno narasla i da je posle 11. septembra 2001. tamo stvoren veliki obaveštajno-bezbednosni kompleks tajnih službi i njihovih privatnih kooperanata koji je postao izuzetno uticajan i u stanju je da sopstven interese lako nametne kao opšte.
Treća posledica je redifinisanje privatnosti, koja se sve češće tretira kao „relikvija iz predtehnološke ere”. Privatnost – sfera ličnog, sloboda od uznemiravanja i upadanja, pravo da ono što smatramo samo svojim ne bude dostupno drugima – teško da postoji, pri čemu za njen gubitak tajne službe nisu jedini krivci. „Fejsbuk”, takozvana društvena mreža, danas ima više od milijardu članova koji dobrovoljno i prilježno na globalnu oglasnu tablu iznose svoju intimu, spisak svojih prijatelja, slike sa porodičnih slavlja, letovanja, pa i intimnih razmišljanja.
Uobičajena odbrana od „Velikog brata” se svodi na sleganje ramenima: neka me prisluškuju, savest mi je čista, ja nemam šta da krijem. Ali, ovakav stav podrazumeva konačno odustajanje od prava i slobode da neko bude ono što želi da bude i da to zadrži samo za sebe. Da ne pominjemo mogućnost da ono što u privatnosti govorimo ili pišemo, bude pogrešno protumačeno.
Najzad, odricanje od privatnosti menja odnos države i pojedinca. Za političare glasamo za to da bi nam služili, da bi kao oni koji vode državu obezbedili da ona bude efikasan servis građanima. A kad oni znaju sve o nama, samo su na korak od toga da budu gospodari naših sudbina.
Šta da se radi? Za početak, treba da što više saznamo šta nam rade. Posle će biti lakše da nađemo način da kažemo na šta ne pristajemo.
Naš stalni dopisnik iz Vašingtona
Milan Mišić
objavljeno: 21.08.2013.
