Izvor: Politika, 14.Dec.2010, 00:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta se to dogodilo sa zemljom seljaka
Naše je bilo samo da čuvamo ovce kraj zelene jove i da duvamo u svirajku
Moja unuka Sofija će uskoro napuniti tri godine. Radoznala je, mnogo pita, najčešća reč joj je: Zašto? Kao i svako zdravo dete tog uzrasta krupnim očima upija svet oko sebe.
Zbog toga njenih hiljadu zašto – mora imati hiljadu zato. Na neka pitanja, ipak, teško je odgovoriti. Nedavno je sa svojim roditeljima provela sedam dana na selu, zbog čega se posebno radujem. Uvek sam smatrao da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je za nepatvoreni, direktni i izvorni kontakt sa prirodom selo u velikoj prednosti u odnosu na grad. Pogotovu kada su deca u pitanju ili je makar donedavno bilo tako. Moja unuka je ovoga puta poželela da vidi kravu koja daje mleko. Ništa lakše – moglo bi se pomisliti, lako joj se može udovoljiti s obzirom na to da se nalaze u jednom od najvećih sela usred Srbije. To je moja Medveđa – ono isto selo u kojem sam i ja proveo detinjstvo, u kojem nisi mogao da prođeš sokakom od krda krava, teladi, ovaca i svinja, u kojem si ma kako da paziš morao da ugaziš u balegu.
Sada, pet decenija kasnije – mojoj unuci nisu mogli da pokažu kako izgleda živa krava. Makar u komšiluku. U onim domaćinstvima koja su nekada držala po deset i više goveda nema više ni ulara. Štale su prazne i avetinjski pokrivene paučinom.
Šta se to dogodilo sa zemljom seljaka na brdovitom Balkanu? Od Miloša Obrenovića i Miše Anastasijevića, i mnogo godina pre i posle Srbi su isporučivali Pešti i dalje na zapad srpsko goveče, svinje i koze – pa od te zarade lili topove, kupovali barut, so i petrolej i štampali rečnike u Beču. Kako je moguće da ti isti Srbi danas kupuju po pijacama švercovano meso, ko zna odakle i kada zaleđeno, pa prokrijumčareno odnekud iz Argentine ili Brazila – i to obavezno preko Kosova. To je onaj deo zarobljene srpske države koji je voljom svetskih moćnika otet srpskom narodu i koji je, pored globalnih i geopolitičkih interesa, instaliran tako da bude pacovski kanal za sva zla i transferni put šverca i svakolikog belosvetskog kriminala.
U isto to vreme, dok je moja unuka Sofija boravila u našem zavičaju, ja sam bio udaljen preko dvadeset hiljada kilometara, na kraju sveta u dalekoj Australiji. Zapanjen, imao sam priliku da vidim nepregledne pašnjake sa hiljadama grla stoke, ovaca i krava.
Istorijski gledano Srbija je donedavno bila zemlja krava, svinja, ovaca. Sa livadama, pašnjacima, zdravom pijaćom vodom i ostalim prirodnim resursima koji se mogu smatrati darom od Boga – naše je bilo samo da čuvamo ovce kraj zelene jove i da duvamo u svirajku. Međutim, šta se desilo? Prelaskom sa socijalističke privrede, pa i poljoprivrede na tržišnu po našem patentu – pored ostalih tranzicionih bolesti radikalno je osakaćeno srpsko selo. Seljak, prepušten sam sebi sa jednostranim obavezama koje samo on ima prema državi, a država prema njemu nema nikakve, kao i kontinuirana strategija lako ćemo, bez dugoročnog, nacionalno odgovornog strateškog plana u agrarnoj politici učinili su da smo trajno uništili stočni fond i iskasapili jedan značajan resurs o kome sve ozbiljne države vode računa u prvom nivou prioriteta.
Suvišno je navoditi sumorne statističke podatke koliko smo rogate stoke imali na Pešteri, na Rtnju, u Deliblatskoj peščari – šezdesetih i sedamdesetih godina – a koliko imamo sada. Dovoljno je da vozeći kolima bacimo koji pogled na pašnjake i poljane, na primer, pored Ibarske magistrale. Koliko krava ćemo izbrojati od Lazarevca do Ljiga?
Bojim se da više imamo prstiju na rukama. Da li je neko odgovoran za neumitnost ovih činjenica, i da li on ima ime i prezime? Ili u moralnom i svakom drugom smislu pitanje odgovornosti uvek prestaje sa novim izborima, novim ministrom, novim šefom kabineta, novom sekretaricom i gubitkom vlasti i resora. Svi ministri poljoprivrede koji su poslednjih trideset godina bili na čelu ovog resora – makar bi valjalo da se stide, ili da se pokriju preko glave. To što uvozimo jabuke, paradajz i krastavac – ’ajde de, ali što moramo decu da vodimo u zoološki vrt da bi im pokazali kravu i tele – teško im se može oprostiti.
Radoš Bajić
objavljeno: 14.12.2010.
