Izvor: Politika, 25.Feb.2015, 09:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta se dogodilo sa znanjem?
Umesto javnog uma, društvo u tranziciji se oslanja na privatizovano znanje koje se stiče i prodaje izvan fakulteta. Tako i sada čekamo da neki „profesionalni menadžment” dođe u „Železaru Smederevo” upravo s takvim znanjem
Dok čekamo da u „Železaru Smederevo” stignu ponude „profesionalnih menadžera” – ponude, a ne prijave, pošto se od menadžera očekuje da donesu i novac, imamo vremena da razmislimo o znanju: šta se dogodilo sa znanjem u tranziciji? >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Izgleda isto što i sa svim drugim stvarima – i ono je privatizovano. Lako nam je da shvatimo da se neko preduzeće može privatizovati, međutim, može li se privatizovati znanje?
Naravno da može. Poslovna tajna je jedan primer. Patentna prava su drugi. Međutim, kada se radi o znanju, „društveno vlasništvo” je pravilo. Celokupno znanje koje se predaje u školama i na fakultetima nije privatno i može se slobodno drugima prenositi. Ono što plaćamo kada finansiramo ove ustanove nisu autorska prava, već rad i umeće profesora. Drugim rečima, celokupna osnova znanja besplatna je, nema bilo kakvih prava na njoj. Ova činjenica je jedna od osnova civilizacije. Znanje nije uvek bilo tako tretirano. Stari pitagorejci su čuvali kao tajnu matematička znanja, a Platon je imao dva dela učenja, jedan za članove Akademije, drugi za sve ostale. Međutim, u moderno vreme znanje je po pravilu javno, jedino njegovi specifični delovi mogu biti zaštićeni autorskim pravima, poslovnim ili državnim tajnama, i to samo ako su iskorišćeni za neku proizvodnju na tržištu ili su važni za bezbednost. I te tajne i zabrane obično ne traju dugo.
Osim uže naučnog znanja, postoji još jedna „javna upotreba uma”, ona koja se tiče stvari iz domena ekonomije i politike. U netransparentim državama i ovo znanje danas je privatizovano na jednostavan način – podaci koji bi trebalo da su javni učinjeni su teško dostupnim ili tajnim.
Da se vratimo aktuelnom primeru „Železare”. Bez obzira na to što je ovo preduzeće u vlasništvu građana Srbije, na njihovom sajtu nije moguće, ili bar meni nije uspelo, pronaći grafikone i tabele o broju zaposlenih i njihovim platama, poslovnom uspehu preduzeća po godinama, plaćenim porezima, svemu o čemu se ovih dana govori. Ovi podaci postoje, ali nisu dostupni javnosti, već isključivo privatnim licima. Ova lica se onda često predstavljaju kao eksperti, jer im je omogućeno da znaju nešto što drugim građanima nije. Umesto javnog uma, društvo u tranziciji se odlučilo da se osloni na privatizovano znanje koje se stiče i prodaje izvan fakulteta. Tako i sada čekamo da neki „profesionalni menadžment” dođe sa upravo takvim znanjem. Ovih dana, predstavnici sindikata Železare ovako govore o očekivanim menadžerima: „Nisu to pametni neki momci koji su završili neke škole, neke fakultete, već su to u stvari privatna preduzeća koja su se bavila čelikom i imaju kupce za njega, a pored toga, sa sobom bi trebalo da donesu i novac.”
Ne trebaju nam, dakle, prosto devojke i momci koji su završili škole i fakultete jer se na njima ne uči ono znanje koje je sada u modi. Ne treba nam nikakvo javno znanje – drugačije se to kod nas kaže i „teorija” – treba nam samo nečije privatno znanje koje ovaj prodaje na tržištu. Nema bolje ilustracije za odgovor na naše pitanje: šta se dogodilo sa znanjem. Ono moderno, javno znanje koje je razvilo evropska društva, pa i naše društvo, potpuno je nestalo. To je možda glavni razlog zašto su nam nastavnici najgore plaćena populacija sa fakultetskim obrazovanjem – sa platama ispod proseka ukupne populacije – i zašto se doktorati kopiraju i prepisuju, a diplome štancuju.
Negde u osamdesetim i devedesetim godinama naš kolektivni um odlučio je da građani nemaju dovoljno sposobnosti i znanja da bilo čime upravljaju. Svime bi trebalo da upravljaju „stručnjaci”, „eksperti”, oni koji poseduju nama nedostupno znanje. Tako smo se svi kolektivno vratili u onu kantovsku samoskrivljenu nezrelost, očekujući da nam drugi obezbede sve što nam treba. Danas nam je u Srbiji samo za puko preživljavanje potrebno oko 1,5 milijarde evra pozajmica godišnje (toliki deficit je planiran ove godine), mada pozajmljujemo i više od toga.
Možda je vreme da vidimo gde je nestalo ono staro znanje.
Urednik sajta „Filozofija info”
Vladimir Milutinović
objavljeno: 25.02.2015.
