Izvor: Politika, 08.Jan.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta promeniti u Zakonu o transplantaciji
U Srbiji, porodica posle smrti svog člana koji ima donorsku karticu može da ospori njegovo/njeno pravo i želju da bude donor, a takvi slučajevi su zabeleženi
Kako je u raspravi pod nazivom ,,Šta treba promeniti u Zakonu o transplataciji?“, održanoj krajem decembra u Beogradu, naveo prof. dr Dušan Šćepanović, transplantacija organa je nesumnjivo najizazovnija grana medicine. Najpre zbog toga što apsolutno zavisi od solidarnosti svih građana jedne države. Profesor >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Šćepanović je vrhunski dečji hirurg i dečji urolog koji od 2006. godine živi s transplantiranim srcem. Razvijene zemlje, pre svih SAD, zemlje EU, Izrael, Japan i Australija su još pre više od četiri decenije precizno zakonom regulisale zaveštanje i doniranje organa. Opšti postulati u svim zakonima o transplantaciji su praktično isti – medicinski i etički principi, zabrana trgovine organima, zabrana ustupanja svojih organa za novac itd. Specifičnost zakona se odnosi na način zaveštanja i davanja saglasnosti doniranja organa, pa danas imamo nekoliko koncepata: 1. Informativnu saglasnost (Informed consent- IC ili OPT- OUT SY); 2. Pretpostavljenu saglasnost (Presumed consent – PC ili OPT-IN SY); 3.Zakon o „obaveznom pristupu“ – Required Request LAW (RRL); 4. Zakon „ne daš organ, ne dobijaš organ“ (No give, No take). Kako je obrazložio profesor Šćepanović, Srbija ima najtvrđi oblik informativne – eksplicitne saglasnosti koji pored obaveznog potpisivanja donorske kartice zahteva i saglasnost porodice. To praktično znači da porodica posle smrti svog člana koji ima donorsku karticu može da ospori njegovo/njeno pravo i želju da bude donor, a takvi slučajevi su zabeleženi. Svetska iskustva su pokazala da je „pretpostavljena saglasnost“ mnogo efikasniji sistem koji rezultuje daleko većim brojem donora, kao što je slučaj u Španiji, Francuskoj, Italiji, Norveškoj, Hrvatskoj, Portugaliji, Izraelu. Mali broj donora u Srbiji (oko 80.000), veoma mali broj donor bolnica, neprecizne liste čekanja za bubreg, jetru i srce, kao i nedovoljan broj transplantacionih koordinatora širom zemlje onemogućavaju pravovremeno reagovanje i uočavanje potencijalnih donora. Kako je zaključio profesor, promena Zakona iz informativne u pretpostavljenu saglasnost sigurno neće odmah promeniti svest građana o značaju zaveštanja, ali će svakako doprineti boljoj organizaciji i znatnom povećanju broja donora, što znači i broja transplantacija.
Podržavši predlog Šćepanovića, predsednik Bioetičkog društva Srbije, prof. dr Zoran Todorović je istakao sličnost ove medicinske situacije u Srbiji sa formiranjem prvog etičkog komiteta u Sijetlu 1962. godine kada je trebalo odlučiti kome će od 15.000 bubrežnih bolesnika, koliko ih je tada bilo u tom gradu biti dostupan prvi i tada jedan jedini aparat za dijalizu.
Bioetičko društvo Srbije će početkom 2014. poslati predlog izmena Zakona o transplantaciji organa Ministarstvu zdravlja i Skupštini Republike Srbije.
Najzad, autorka ovog teksta predlaže čitaocima da kod svog izabranog lekara provere da li mogu da ispune formular za dobijanje donorske kartice. Iz ličnog iskustva, tvrdim da to nije moguće. Dakle, ako je taj prvi korak nemoguć, a nadležni iz Ministarstva zdravlja tvrde da je moguć, onda i ne čude tužni primeri dece i odraslih osoba koji umiru čekajući na organ, a ne mora da bude tako.
Docent na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu
Sandra Radenović
objavljeno: 08.01.2014.
