Izvor: Politika, 17.Apr.2012, 00:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta će u školama partije
Neophodno je postići dogovor među političkim strankama da se funkcija direktora škola depolitizuje, piše u Strategiji obrazovanja. Drugim rečima, lisice će se ovlastiti da se dogovore kako da čuvaju kokošinjac
Tim stručnih ljudi je napisao Strategiju razvoja obrazovanja u Srbiji. Radi se o poslednjem trenutku za donošenje jedne strategije za ovako važnu oblast društvenog života. Naime, kvalitetno obrazovanje najbitniji je uslov ubrzanog i održivog privrednog, kulturnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i opštedruštvenog razvoja Srbije. Samu strategiju na 233 stranice izgradili su veoma stručni ljudi na čelu sa prof. dr Vlastimirom Matejićem i prof. dr Ivanom Ivićem.
Dokument je kvalitetno urađen, insistira se na celoživotnom obrazovanju koje počinje u predškolskoj ustanovi i završava se okončanjem života Konsultovana je odgovarajuća literatura, a raniju verziju kritikovali su, takođe, veoma ugledni stručnjaci koji nisu učestvovali u pisanju strategije. Može se pretpostaviti da su neke, iako ne i većinu kritika autori Strategije usvojili, i dobro bi bilo da javna rasprava potraje duže i ne bude ograničena političkim zbivanjima.
Naime, pisac ovog teksta strahuje da je ne samo zaživljavanje Strategije, ako se usvoji, nego i njeno usvajanje pod znakom pitanja, jer ako se vlast promeni, teško je poverovati da će je nova uzeti ozbiljno u razmatranje, baš kao što je pre nekoliko godina vlada predvođena dr Vojislavom Koštunicom odbacila prethodnu reformu obrazovanja uz težnju tadašnje resorne ministarke prof. dr Čolić da i Darvinovu teoriju evolucije iz škola izbaci.
Razlog za sumnju u sprovodivost izvesnih delova Strategije ne nalazi se ni u dobroj volji predlagača ni u neodgovarajućoj dijagnozi postojećeg stanja. Naprotiv, uzroci rđavog stanja u osnovnom i srednjem obrazovanju su veoma precizno prepoznati jer se traži „depolitizacija organa upravljanja“, tj. „eliminisanje političkih i partijskih merila pri izboru članova organa upravljanja, eliminisanje političkih pritisaka na odluke organa upravljanja“, te „depolitizacija izbora direktora“: „U praksi je vidljiv veliki uticaj politike (i političkih partija) na izbor i rad direktora, što u velikoj meri utiče na kvalitet rukovođenja, jer se ne poštuju profesionalni kriterijumi i standardi.“ Problem je, međutim, u tome što se propisuje neodgovarajući lek za prepoznatu bolest: „Neophodno je da se postigne dogovor među političkim strankama i u državnim organima da se funkcija direktora depolitizuje“. Drugim rečima, lisice će se ovlastiti da se dogovore kako da čuvaju kokošinjac. Na osnovu više od dvodecenijskog višestranačkog iskustva u Srbiji može se predvideti da će stvari ostati iste, tj. da će lisice klati kokoške kao i dosad. Jednostavno, naopaki politički sistem zatrovao je sve pore društva, a nezajažljivi stranački kurjaci love društveni plen, pa radilo se o poželjnim položajima u prosveti, kulturi, zdravstvu, pravosuđu ili preduzećima u javnoj svojini.
Šta raditi da se stvari promene? Ima li leka bolesnoj društvenoj situaciji? Pošto politička oligarhija ne odgovara građanstvu Srbije već političko-činovničkoj eliti Evropske unije, potrebno je lobirati u EU da se dobije podrška kako za bezuslovno usvajanje zakona o depolitizaciji i departizaciji upravljanja srbijanskom prosvetom, zdravstvom, javnim preduzećima i pravosuđem, tako i za nadzor sprovođenja zakona. To je posao koji bi mogle preduzeti nevladine organizacije, akademska zajednica i, možda, poneki političar kojem je još uvek opšte dobro na pameti. Ako bi EU prihvatila da izvrši pritisak u ovome smeru, stekla bi dodatno poverenje srbijanskog civilnog društva i građanstva uopšte. Time bi svima postalo jasno da „evropeizacija“, tj. proces usvajanja vrednosti i normi EU i trpljenje sankcija zbog njihovog kršenja, nesumnjivo jeste u interesu celokupnog društva.
Osim gore navedene naivnosti, u Strategiji ima još manjkavosti, ali u novinskom tekstu nema dovoljno prostora da se o njima više reči napiše. Treba pomenuti, ipak, da nagrađivanje nastavnika treba da bude regulisano više na osnovu objektivnih pokazatelja, kao što je uspeh učenika na prijemnim ispitima, no na bazi pedagoško-metodičke ocene njihovog rada.
Naposletku, treba se, kada je finansiranje visokog obrazovanja u pitanju, zapitati šta je bilo sa svojinom Univerziteta u Beogradu. Iskusniji profesori univerziteta su govorili, pisac ovih redaka ovu temu nije istraživao već je o njoj samo slušao pa nema bližih saznanja o rečenom, da je Univerzitet u Beogradu bio jedan od bogatijih u Evropi između dva svetska rata. Zašto se svojina ne vrati svom vlasniku? Ako se već vraća imovina verskim zajednicama, zašto se ne vrati i Univerzitetu? Nije valjda da sve političke stranke u Srbiji smatraju univerzitet manje važnom ustanovom od crkve?
Jovo Bakić
objavljeno: 17.04.2012.
