Izvor: Politika, 05.Jun.2015, 08:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta bi sa zahtevima o pranju novca
Agencija za privatizaciju dostavila je Upravi za pranje novca 1.769 zahteva i dobila samo jedan odgovor, a iz uprave odgovaraju da iz agencije od 2008. nisu dobili nijedan zahtev za proveru
Krajem prošlog meseca kao poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti upozorio sam sve poslovne banke u Srbiji da višestruko kopiranje ličnih dokumenata klijenata bez izričitog zakonskog osnova nije samo apstraktno kršenje Ustava i zakona, već i nepotrebno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << maltretiranje klijenata, kao i da je, formiranje ogromnih, višemilionskih zbirki kopija dokumenata nepotrebno, a izvesno povećava rizik njihove zloupotrebe. Najavio sam da će svim bankama biti dostavljeno rešenje kojima se takva obrada i formalno zabranjuje.
Povodom akcije poverenika reagovala je Narodna banka Srbije saopštenjem u kojem je pored ostalog izrazila bojazan da bi „eventualno ishitreni” koraci poverenika „mogli ugroziti” ostvarivanje ciljeva iz Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma. Neću komentarisati ovaj „kolegijalni” postupak NBS, samo ću podsetiti da je reč o zabrani onih obrada podataka koje (suprotno izričitom zahtevu Ustava) nemaju osnov ni u jednom zakonu, dakle ni pomenutom, a da će banke nastaviti sa primenom mera za utvrđivanje identiteta klijenata koje imaju izričit osnov u tom zakonu, (a kojih, slobodan sam da kažem, i inače ima previše) te da za „zabrinutost” NBS nema osnova.
Ali, pominjanje „pranja novca” uvek me podseti na događaj od pre pet godina (povod je bila „eksplozija” informacija o obimu učešća novca Šarićevog narko-kartela u privatizaciji naše privrede), kad je javnost imala priliku da se suoči sa neverovatnim primerom „komunikacije” dva organa vlasti.
Tada, u proleće 2010. Uprava za sprečavanje pranja novca je iznela ocenu da se u Srbiji, i to mahom kroz privatizaciju „opere” više od 1.700.000.000 evra godišnje. Procena iznosa uspešnog pranja novca bila je doslovno šokantna – negde na nivou četvrtine tadašnjeg državnog budžeta!
Odgovorila je Agencija za privatizaciju obavestivši javnost da je ona istoj toj upravi godinama dostavljala zahtev za proveru podataka o sumnjivim klijentima i transakcijama, ali bez efekta. U stvari, kako su rekli, od ukupno 1.769 zahteva od uprave su povratnu informaciju dobili samo u jednom slučaju.
Uprava je potom odgovorila saopštenjem da od jula 2008. od Agencije za privatizaciju nije dobila baš nijedan zahtev za proveru, da agencija u tom periodu nije nijednom izrazila sumnju u poreklo novca ili kredibilitet nekog učesnika u privatizaciji.
Agencija je kategorički ponovila da je upravi podnela 1.769 zahteva, poslednji, naglasili su, pre nekoliko dana! I.. – tu je igra završena, prekinuta je „komunikacija”.
Sada je proleće 2015. Prošlo je pet godina. Kako sad stvari stoje sa „pranjem” novca?
Dobro je što postoje kakve takve šanse da će pravosuđe dati prave odgovore na pitanja u vezi sa „uspešnim akvizicijama” u slučaju Šarić. Ali, nije dobro što sigurno ne može dati odgovore na mnogobrojna pitanja čiji značaj prevazilazi granice svakog pojedinačnog slučaja.
A nedoumice i sumnje u vezi sa iznosima opranog novca, navedeni i (s tim u vezi) pretpostavljeni primeri „saglasnosti” nekih od „bitnih karika” u lancu mehanizma za sprečavanje pranja novca i tajnovitost njihovog delovanja „opravdana” razlozima „efikasnosti”, trebalo bi da podsete da je krajnje vreme (odavno je bilo) da se dobije odgovor na pitanje – kakvi su zaista efekti delovanja našeg „sistema” za sprečavanje pranja novca? Javnost nekako i nešto „zna” da ga „gradimo” dugo, duže od decenije, kao i da nije nimalo jeftin, naprotiv. Malo, samo ponešto zna o tome da je, sa stanovišta Ustavom zajamčenih ljudskih prava, (jer dozvoljava veoma značajne prodore u privatnost građana) najblaže rečeno, poprilično kontroverzan. I gotovo ništa ne zna o njegovim rezultatima. A bez sumnje ima pravo da zna.
Poverenik za informacije
