Izvor: Blic, 16.Jun.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpstvo je sazdano samo od istorije
Srpstvo je sazdano samo od istorije
Osim nove knjige 'Starinska stvar' (Narodna knjiga) ima i drugih novih stvari u životu niškog pisca Zorana Ćirića, čija će književnost tokom devedesetih poneti beleg vremena ispričanog specifičnim pripovedačkim darom modernog senzibiliteta. Dok sedimo i razgovaramo u kafani umesto viskija bira sok kao što je i olovku zamenio kompjuterom, a dim cigareta zagađenim urbanim vazduhom.
'Nikad nisam bio boem. Bio sam živi dokaz >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da čovek može da pije a da to ne bude. Danas sam vrlo 'strejt' i mada sam sebe uvek smatrao pravovernim piscem, onim 's misijom', sada sam ceo način života prilagodio tome - u fazi sam askeze. Ovo je osma knjiga priča. Istrošio sam sve moguće trikove vezane za pisanje priča i uskoro ću objaviti svoj drugi roman'. Kritičari vam priznaju 'Starinsku stvar' kao vaše najozbiljnije delo. Vasa Pavković kaže da ste 'jedan od pisaca koji žive u porodici sećajući se rokenrol prošlosti'. Da li je zaista došlo do korenitih promena i kad je reč o vašem prepletanju rokenrola i turbofolka, juga Srbije i juga Amerike, crnaca i Cigana, gandže i rakije, braka i preljube...
- Kad pređeš stanoviti broj godina, svaka formulacija, svaka 'etiketa' može da ti se prilepi na čelo, za potiljak i podvaljak. Čak i ispod pupka. Magični je tu svoj deo posla završio. Ako zamisliš književnost kao najbandoglaviju vrstu mermera, uspeo sam u njega da uklešem određene rokenrol šifre, određenu rok emociju koja je taj mermer pretopila u nešto pulsirajuće u nešto vrlo živo. Kad je o porodici reč, pisac je i inače kućni miš. Biti pisac znači upravo to. Pisanje je samotna rabota. Porodični život često se svodi na par dobrih ili loših navika i tu dijaboličnost zajedničkog života u prvoj priči, 'otvaraču' knjige, iskoristio sam kako bi ostale priče delovale kao čin iskupljenja. Prva priča me razotkriva kao čoveka i pisca, znate ono 'kao čoveka i komunistu'. Ona dođe kao partijski kongres na kome sam se podvrgao samokritici a nakon toga ispisao kilo referata hvaleći svoje 'prvoboračke zasluge'. Na moju prozu, porodica s pravom gleda kao na fikciju. Ne kažem, ima autobiografskog ali literatura je bazirana na izmišljotini. To je njena ključna definicija koja može da 'proguta' sve ostale suprotnosti, sva moguća tumačenja. Po shvatanju mojih bližnjih, pisac i publika su od iste pomalo dokone i razmažene malobrojne fele koja se bavi pisanjem odnosno čitanjem. I to ne da čitaju Singera ili Dostojevskog i Hemingveja, oni, bogati, čitaju savremene srpske pisce, a to miriše na onaj prefiks 'novokomponovano'. Vi ste i zaista, jednom, 1993, suočeni s nemaštinom pisali stihove za novokomponovanu muziku ali sticajem okolnosti nisu se nikad pojavili u javnosti. Sada ste ih iskoristili u jednoj od priča!
- To su vrlo 'strejt' tekstovi, bez ikakve ironije, čisti treš, onaj 'krvavi' kome sam žanrovski uvek težio. Ali nisam od toga zaradio, pa sam delove tekstova iskoristio u liku Boni Morona u 'Ako se ikada budemo rastali'. Od pevača novokomponovanih pesama postaje nišvilska, južnjačka rokenrol zvezda. Ali baš tada, u novogodišnjoj noći, jedna njegova obožavalteljka hoće da izvrši samoubistvo ako joj ne otpeva jednu od 'novokomponovanih' pesama. Postoji neko zidanje tenzije u tim pričama. Na kraju se tuga izdiže na nivo autohtonog metafizičkog ispada koji se ne da kontrolisati. Uostalom takva je bila i cela protekla decenija, vrlo melanholična i pored svega. Ta melanholija ovaplotila se u kolektivnoj paralizi ovog naroda.
Šta je ta 'starinska stvar' koju smo zaboravili pristajajući na sve?
- To je sinonim za 'domaće vaspitanje', za jedan čvrst kodeks, sistem vrednosti koji ima svoj bekgraund, svoj prolog i epilog, uvod i katarzu i čijem procesu iščezavanja prisustvujemo. 'Domaće vaspitanje' još uvek pruža herojski otpor 'političkoj korektnosti', tom nadmoćnom neprijatelju i monstrumu koji se rodio. Knjiga je politički krajnje nekorektna jer pruža otpor političkoj korektnosti, izražava sve moguće ljudsko i književno gađenje spram tih 'korektnih' ljudi, njihovih 'korektnih' života, politika, ideologija i 'korektnog' muzičkog ukusa. To naravno nije knjiiževni problem ali je toliko rašireno kao profitabilna inovacija klasičnog, demokratskog, humanističkog (da ne kažem humanitarnog) Zapada da je postala alibi za potiranje domaćeg vaspitanja. Zlobnici tvrde kako je književni vrhunac 'postmodernističke' struje u našoj književnosti bila žalba iz pritvora bivšeg predsednika države? Kakvo je vaše shvatanje?
- I ranije smo imali čarape na organima reda. Preskakanje zidova je stara srpska veština. Ne znam da li je ta srpska farsa ili tragikomedija zanimljiva za književnost, ali onaj ko bi da razgovara o godinama raspleta morao bi da pročita moje istorijske priče u knjizi 'Zen Srbiana'. Mnogi kažu da bi tu knjigu trebalo dostaviti u pritvor bivšem predsedniku. Kad bi je pročitao otpustio bi Tomu Filu i rekao: Idem u Hag, imam odbranu, imam ovu knjigu, više se ne bojim Haga. To je tanka knjižica lako ju je doturiti u primerku 'Politike' ali je rasprodat tiraž pa molim nekog da pomogne. To bi moglo da izmeni tok istorije srpstva. A kao što znamo srpstvo je i sazdano samo od istorije. Nema ni krvi ni mesa ni pobeda ni poraza ni bruto ni neto nacionalnog dohotka, ni konfiskacije ni tranzicije - postoji samo istorija.
Milorad Pavlović
