Izvor: Politika, 12.Jun.2015, 08:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpsko-albansko poverenje
Nedavna poseta premijera Srbije SAD medijski je zasenila jedan, dugoročno posmatrano, mnogo važniji događaj do koga je došlo nekoliko dana ranije. Reč je o prvoj viziti nekog od najviših zvaničnika Srbije Albaniji. Već sama činjenica da je do nje došlo čini je posebnom. Međutim, u zavisnosti od pravca budućih aktivnosti ona bi mogla predstavljati i istorijsku prekretnicu u srpsko-albanskim odnosima.
Ti odnosi, bilo da se posmatraju istorijski, bilo aktuelno, nikada nisu predstavljali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << primer dobre saradnje među narodima. O tome svedoče ne samo istorijski spisi već i trenutno stanje u kome dominira problem Kosova, ali i podaci koji pokazuju da Srbi imaju najveću etničku distancu upravo prema Albancima.
Ohrabruje činjenica da su dva premijera potpuno svesna loše polazne pozicije na kojoj se temelji pokušaj da se odnosi učine boljim. Realizam u pogledu na međusobne odnose i grč na licu koji odaje dužinu puta koji treba prevaliti da bi se odnosi popravili svedoče, međutim, da njihov susret nije bio samo protokolarnog karaktera.
Stabilnost zapadnog Balkana najviše zavisi od odnosa Srba i Albanaca. Kao što je odnos Srba i Hrvata određivao prosperitet Jugoslavije, tako danas odnos Srba i Albanaca presudno utiče na budućnost regiona. Zbog toga je naš, a nadamo se i albanski, prioritetni spoljnopolitički cilj da se na svaki način podstiču poverenje i saradnja.
Razlozi za to su veoma jednostavni. Srbi i Albanci su dva najbrojnija naroda, s tim što su Albanci u demografskoj ekspanziji, dok Srbi, mada brojniji, imaju opadajuće demografske trendove. I među Srbima i među Albancima jače je izražen nacionalni nego liberalni duh pa se može očekivati da će nacionalizam i dalje biti snažan politički pokretač.
Saradnja Srba i Albanaca koja podrazumeva jačanje privrednih, političkih i kulturnih veza, mada trenutno deluje kao politička utopija, jeste jedini put koji vodi miru i blagostanju. To je lakše reći nego ostvariti, ponajviše zbog toga što takva zalaganja trenutno bude više negativnih nego pozitivnih emocija. Pa, ipak, ako se ima u vidu da je značajan broj predrasuda i negativnih osećanja posledica svesno usmeravanih političkih poruka i odluka, onda je jasno da u velikoj meri od političara zavisi kako će se razvijati budući odnosi.
Ipak, odgovornost političara nije isključiva. Od samih građana, posebno od nevladinog i privrednog sektora, zavisi da li će i u kojim oblastima biti uspostavljena saradnja i poverenje. Izgleda da su aktivnije one nevladine organizacije i udruženja koje se protive saradnji nego one koje je afirmišu. Ako sami građani ne učine napor i ne shvate da saradnja donosi više koristi, teško da će samo politički napori uroditi plodom.
Protivnici pomirenja ističu da se ugroženi nacionalni identitet može očuvati samo kroz podsticanje rivalstva. Uvereni su i da će u svetu ozbiljnije biti shvaćena ona etnička grupa koja stvara više problema. Nadasve, očekuju da će u nekoj zamišljenoj budućnosti konačni sukob omogućiti da se izravnaju istorijski računi pa otuda normalizacija odnosa nema nikakvog smisla.
Istorija je, međutim, pokazala da politika „što gore to bolje” ne donosi ništa dobro malim narodima. Nepoverenje među njima otvara prostor za mešetarenje velikih sila, posebno u smutnim vremenima kao što su današnja. Samo politika koja bistri izvore nepoverenja i ne dopušta njegovo produbljivanje, otvarajući istovremeno prostor za saradnju, donosi mir i stabilnost.
Razumna politika u odnosima Srba i Albanaca podsticaće napore ka uspostavljanju saradnje i poverenja. Konkretno, jedna od najboljih ideja u tom pravcu jeste izgradnja autoputa Niš–Priština. Umesto podizanja bedema, takvi projekti proširuju kanale saradnje. Nasuprot tome, nerazumna politika igra na kartu jačanja podozrenja. Podozrenje se najlakše podstiče raznovrsnim provokacijama, a najbolji način da se ne podlegne provokacijama jesu staloženost i održavanje jasnog kursa ka postavljenom cilju.
.jpg)
