Izvor: Politika, 17.Sep.2010, 01:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpski recept za razlikovanje
Najpre državni univerzitet pokaže svršenom srednjoškolcu da nije za taj fakultet jer nije položio prijemni ispit. A onda isti taj univerzitet kaže – plati i spustićemo crtu
Pravo pitanje u vezi sa temom ove rasprave jeste – da li su nam univerziteti, državni ili privatni, kvalitetni. Pogled na takozvanu. šangajsku listu daje odgovor nad kojim svi „reformatori” koji su od 2000. godine reformisali visoko školstvo treba da se zamisle. Umesto da reforme daju bolji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kvalitet univerziteta (valjda se svaka reforma sprovodi da se nešto učini boljim), kod nas je, po dobrom srpskom običaju, ispalo obrnuto. Oboren je i kvalitet državnih univerziteta. To je srpski recept za razlikovanje. Pošto za popravljanje kvaliteta univerziteta treba puno znanja, truda, para, a rezultati su vidljivi tek posle više godina, naši reformatori su pribegli mnogo lakšem rešenju. Stvorili su privatne univerzitete još manjeg kvaliteta i tako dobili državne univerzitete koji su kvalitetniji. Ali kvalitetniji samo od privatnih.
U isto vreme, reformom su sebi omogućili da, po tim novim kriterijumima, otvore privatne univerzitete. Bivši ministri tako pootvaraše privatne univerzitete ili postadoše profesori na privatnim univerzitetima. Svako je, pri pravljenju zakona, ponešto za sebe dodao ili oduzeo i bi šta bi. Tu leži odgovor na pitanje zašto je kod nas teško razdvojiti kvalitet od pravljenja profita. Svima je poznato ko je i kako u ovoj zemlji (na)pravio velike profite. Najpre je pravljenjem šupljikavih ili nedorečenih zakona to sebi omogućio, a onda sve uradio „po zakonu”. Opet srpski recept za razlikovanje.
Valjalo bi da se podsetimo da su privatni univerziteti začeti iz državnih, otvaranjem takozvanih isturenih odeljenja širom Srbije. Profesori željni para i lake zarade rastrčali su se po Srbiji i podelili silne diplome znatno uvećavajući svoj imetak. Pokazalo se da to može da bude unosan posao. Pa kad je država mogla da naplaćuje diplome, što ne bi mogli i privatnici.
To što i državni univerziteti ostvaruju profit od „samofinansirajućih studenata” pokazuje samo da su i oni podlegli čarima privatizacije i profiterstva. A to je dovelo do obaranja kriterijuma i kvaliteta univerziteta. Stvari su više nego jasne. Ako nema veće prolaznosti samofinansirajućih studenata onda niko neće da upisuje takav fakultet (univerzitet). I nestaće profit. A kad studenti koji su na prijemnom ispitu ostali ispod crte imaju veliku prolaznost na fakultetu, onda je logično da će isti profesori obaranjem kriterijuma to isto omogućiti i onima koji su na prijemnom prešli crtu i finansiraju se iz budžeta. Opet srpski recept za popravljanje prolaznosti na univerzitetima. Najpre državni univerzitet pokaže svršenom srednjoškolcu da nije za taj fakultet jer nije položio prijemni ispit. A onda isti taj fakultet (univerzitet) kaže – plati i spustićemo crtu. Što više njih može da plati, crta ide sve niže.
Kad smo već kod profita, treba pomenuti i privatno ostvarivanje profita od prodaje ispita i diploma (eh, ta privatizacija). Opet po dobrom srpskom običaju ništa se ne radi da se takvi slučajevi kažnjavaju i sve se prepušta zaboravu.
To što se kod nas, pretežno, osnivaju fakulteti za različite vrste menadžmenta, još jedna je potvrda da je reč o jurnjavi za profitom. Ne može niko da me ubedi da se najbolji rukovodeći sloj u privredi (ma šta to danas značilo) dobija školovanjem onih koji nisu prešli crtu na državnim univerzitetima. Koji dakle nisu bili ni među 120.000 prvih, koliko finansira država Srbija. Teško privredi koju će oni da vode. Da li tu leži odgovor na pitanje zašto nam sve tako dobro ide? Srbija ima sreću da još nisu počeli da se osnivaju privatni tehnički fakulteti, pa da i sve ovako traljavo popravljene ulice, na primer, dobiju i univerzitetski pečat. Ko bi smeo da uđe u lift koji bi projektovao privatno iškolovani inženjer u današnjoj Srbiji?
Akreditacija fakulteta i univerziteta koja je trebalo da uvede red u osnivanje univerziteta, opet voljom zakonodavca, dala je potpuno suprotne rezultate. Svi su dobili akreditaciju. Na odluku komisije za akreditaciju žalba se ulaže političkom telu, sastavljenom po stranačkim kriterijumima. I sve su žalbe usvojene, te su svi dobili akreditaciju. Još jedan primer kako politika može da poništi struku.
Zašto se ne bi uvelo da se pre odbrane doktorske disertacije oceni ispunjenost uslova, pod jednakim kriterijumima za državne i privatne univerzitete? U zemlji u kojoj sve može da se kupi, možda je rešenje da se i za univerzitetske profesore uvedu licence. Da licence dodeljuje telo u kojem bi bila barem polovina profesora sa stranih univerziteta.
Najzad, i mi moramo da shvatimo da nije sramota nemati univerzitetsku diplomu. Da mnogo korisnih građana nema univerzitetsku diplomu. Zašto bi svaki višak para morao da se iskoristi za nabavku diplome kad ima toliko drugih korisnih stvari?
Institut za opštu i fizičku hemiju, Beograd
Branislav Simonović
objavljeno: 17.09.2010.
