Izvor: Blic, 14.Nov.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
'Srpski kvartet' od pet članova
'Srpski kvartet' od pet članova
U bilioteca 'Albatros' (izdavačka kuća 'Filip Višnjić') nedavno je objavljen stoti naslov.
Upravo tim povodom okupili su se neki od njenih autora u Biblioteci grada Beograda. Tom prilikom se, između ostalog, govorilo o idejama sa kojima su je, davnih godina, pokrenuli Stanislav Vinaver i Todor Manojlović. Njene glavne težnje - ukratko: gajenje i širenje duševne kulture - traju i danas. Prvo delo u ovoj biblioteci bio je, danas >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << već legendarni, 'Dnevnik o Čarnojeviću' Miloša Crnjanskog, a kao stoti naslov objavljen je roman 'Devet belih oblaka' Radovana Belog Markovića koji ne krije da mu je to bila (potajna) želja. Reč je o romanu koje sadrži devet poglavlja, nastalih na osnovu imaginarnog izgubljenog rukopisa iza koga su ostale brojne fus-note, ili, kako ih autor naziva, astrise. Autor pripoveda neobičnu priču o 'čudnim svatima' iz takozvanog srbijanskog tamnog vilajeta. Recimo i to da je ovom piscu posvećen čitav temat časopisa 'Savremena proza'.
Govoreći upravo o svojoj želji da njegovo delo bude stoti naslov u 'Albatrosu' Radovan Beli - Marković za 'Blic' kaže:
'U ljudima moje vrste, a verujem i u svakom srpskom piscu, tinja neka pritajena želja da se nađe nekako u auri Crnjanskog. Uzalud će mi neko govoriti da nije tako. Jednostavno, svakim svojim damarom osećam da jeste. Eto, i mene je to oduvek žižilo iznutra. Priznajem, da moja sujeta nije odolela tome kada su mi čestiti Jagoš Đuretić i urednik 'Albatrosa' Mihajlo Pantić ponudili da se moja knjiga pojavi kao stota. Bila mi je to posebna čast iako sam u toj ediciji već imao objavljene ‘Male priče’. Inače, ovaj rukopis je počeo da nastaje pre otprilike pet godina sa nemerom da on navrhuni kao peta knjiga mog valjevskog kvarteta'
Mislite da su ovde kvarteti sačinjeni od pet delova?
- Srpski kvartet mora imati pet knjiga, zar ne (smeh)? 'Albatros' je nastao kao edicija koja gaji i širi duševnu kulturu, a vi u romanu navodite da 'ako knjiga nije za dušu nije ni za oči'.
- Vidite, po mom uverenju svaka je knjiga mrtva koja u čoveku ne pokrene makar prituljenu želju da uz tu knjigu pridoda makar još jednu. Tako se uzgaja čitalac. I pisac. Govorim o tome u nekoliko navrata, ili da citiram sam sebe 'Svaka je knjiga mrtva ako nije drugom knjigom noseća'. U romanu 'Devet belih oblaka' kažete da i istinski lud čovek mora znati kako da se održi u uvažavanju onih kojima pamet niko ne osporava, a da oni u čiju pamet svi sumnjaju moraju kucati na svaka vrata, čak i kad izlaze. Kojoj od te dve grupacije pripadaju Srbi danas?
- Bojim se da mi kao narod pripadamo jednom ambivalentnom tipu. Doduše, radije govorim o pojedincima nego o narodu jer mi je to nekako sumnjiva kategorija. No, obično se jedna ničim obrazložena i ničim zasnovana prepotencija završava u nekoj neopravdanoj poniznosti. Tako i mi; strahujem da smo i mi u ovom času svet koji kuca i kad izlazi. Nisam sklon političkom zaključivanju ali čini mi se da je to tako. U ovom romanu na izvestan način gradite prototipove u smislu da svaka pojava ima svoj pandan u, kako vi kažete, ‘onostranstvu’. Mislite li da smo mi odraz te druge (nesaznatljive) strane ili je druga strana odraz nas? Ili je reč o uzajamnosti?
- To je jedno veoma zanimljivo pitanje, takli ste me u taj nerv koji u meni stalno treperi i zapitkuje. I ja se i književno i lično propitujem. Iskreno, ne bih mogao da prihvatim da postoji samo ovaj svet i samo ovaj život. To bi bilo pretužno. Moje takvo poimanje naravno ima odraza i u mom delu mada se trudim da kad pišem o tome činim to sa ironijskim otklonom. Ali, sve moje nade su položene u ideju da postoji neki drugi svet, makar bio i gori. Samo da ne bude ovakav. A kada bi ovaj relni društveni trenutak bio predmet vašeg pera šta biste napisali?
- Ovaj društveni trenutak nikada neće biti predmet mog pera. Zašto?
- Pre svega jer moj literarni torzo nije adaptiran na to da prihvata tu nedovoljno prosunčanu stvarnost. Lično mi se veoma dopadaju pisci koji umeju da uhvate naše svakodnevlje, jer to je za književnost od neprocenjive vrednosti. Ali, sebe ne ubrajam među njih. Svojevremeno, kada smo razgovarali nakon petooktobarskih promena, rekli ste da je jedna od najbitnijih moralnih kriterijuma stid. Mislite li da je to zaživelo?
- Nisam odveć siguran u to. Tatjana Nježić
