Izvor: Vostok.rs, 30.Jul.2016, 10:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpski junak i srpsko zanovetalo
Alina Jabločkina
Ruska reč
Na ulasku u studentski dom rekoh čuvaru da idem kod Boška, i on me odmah propusti, ne tražeći čak ni dokumenta, iako se za goste u studentskim domovima MGIMO popunjava specijalni formular. Ali Boška ovde poznaju svi službenici i većina studenata. Štaviše, on je poznat na celom univerzitetu. Teško ga je i ne primetiti, jer je on jedini invalid u MGIMO, ali je posebno primetno to što Boško aktivno iznosi svoje mišljenje i brani svoja prava.
Baš mi je drago ako me i Gugl poznaje
Da ovu obrazovnu ustanovu, jednu od najprestižnijih u Rusiji, ne pohađa Srbin Boško Jovanović, možda se u njoj nikada ne bi pojavili uslovi za invalide poput rampe za invalidska kolica, toaleta specijalno opremljenog za invalide i sobe u studentskom domu koja odgovara potrebama ljudi sa ograničenim telesnim mogućnostima. Boško je u stvari hteo da studira u SAD, na Univerzitetu „Džon Hopkins”, sa ciljem da se upozna sa metodama lečenja dečije cerebralne paralize koji se tamo primenjuju. Ispostavilo se, ipak, da je jednostavnije studirati u Rusiji nego u Americi. Boškova poznanica iz Rusije posavetovala mu je da upiše magistarske studije na MGIMO, a kad tu diplomira da se oproba na američkom univerzitetu.
– Kao neko ko je samostalno učio ruski jezik ja nisam imao dovoljno samopouzdanja i zato sam hteo da upišem magistraturu na engleskom jeziku na MGIMO – priča Boško. – Međutim, kada sam telefonirao na univerzitet, službenica MGIMO mi je rekla: „Šta će vam magistratura na engleskom, vi odlično govorite ruski”. Ja sam onda odlučio da se ipak oprobam na ruskom. Prilikom upisivanja programa koji se predaje na ruskom jeziku mogao sam da se oslonim samo na svoja znanja, što je za mene veoma važno. Na prijemnom ispitu iz stručnog predmeta dobio sam 98, a iz ruskog 90 bodova. I oba ispita sam polagao istovremeno preko Skajpa. Smatram da MGIMO treba da praktikuje prijemne ispite upravo na taj način.
Treba reći da je pre polaganja ispita Boško godinu i po dana „vodio rat sa birokratijom”, kako on sam kaže. Niko nije mogao da mu objasni kako će izgledati ispit i proces nastave. To nimalo ne čudi, ako se zna da je za 70 godina, koliko postoji MGIMO, ovu obrazovnu ustanovu pohađao samo jedan mladić sa invaliditetom, ali on nije izdržao ni cele dve nedelje, jer u studentskom domu nije imao uslove koji su neophodni invalidima.
– Svi su bili šokirani kada sam došao. Pa i sada su šokirani – sa osmehom priča Boško. – Nedavno mi je na društvenoj mreži jedna devojka napisala: „Videla sam te i našla se u čudu. Nisam očekivala da na MGIMO sretnem invalida. Čak sam potražila u Guglu ’MGIMO invalid’”. Odgovorio sam joj da mi je veoma drago ako me i Gugl poznaje.
Boško sa Sergejem Lavrovom
Jedna lasta čini proleće
Tokom studija Boško je izdejstvovao da se na MGIMO pojavi toalet za invalide, a njegova soba u studentskom domu je preuređena u skladu sa potrebama invalida. Na pitanje da li je bilo teško to postići, Boško se smeje:
– Ja sam to postigao vrlo jednostavno. Ja sam rusofil i veoma dobro poznajem Ruse i rusku birokratiju. Rusi osećaju kompleks prema svakom strancu, i zbog toga je moj položaj bio znatno drugačiji od položaja samih Rusa u istoj situaciji. Nije bilo toliko važno što sam invalid, nego što sam stranac-invalid. Ovde ljudi imaju različita mišljenja o meni. Jedni smatraju da sam ja zanovetalo, da imam najviše hirova, da sam idiot... A drugi misle da sam junak, koji ovde sam živi, pa još i radi nešto korisno. A meni je svejedno šta ko o meni misli. Meni je cilj da se na MGIMO uvedu izmene koje će omogućiti da i posle mene ovde studiraju invalidi. Svi su mi govorili da to nije moguće, da bi se još nešto i moglo postići kada bi ovde bilo 20 invalida, ali ja sam jedan jedini i ništa ne mogu da učinim. Meni je to bilo smešno. Neću valjda da čekam 19 drugih invalida koji se nikada neće pojaviti... Ne tražim ja neke velike akcije. Neka svako uradi bar nešto malo.
Prošlo je sedam meseci pre nego što su Bošku uveli interni telefon u sobu. Naime, trebalo je da jedan rukovodilac stavi svoj potpis, ali ga Boško nikako nije mogao zateći na radnom mestu.
– Jednom ga ugledah na hodniku, uključih najveću brzinu na kolicima i stigoh ga. On odskoči u stranu i reče mi: „Pazi!” A ja ga tu zamolim da potpiše dokumente. Tako mi je uveden interni telefon, koji je meni veoma potreban, jer ja nemam pomoćnika – priča Boško.
Bilo je problema i sa liftovima, koji se isključuju uveče, i sa zatvorenim prolazima između univerzitskih zgrada, ali svi oni su postepeno rešavani. U tome je Bošku pomogao i Jurij Kobaladze, bivši obaveštajac i predavač MGIMO. On se obratio rektoru sa celim spiskom problema.
– Najzanimljivije je to što u Rusiji moraju da se rešavaju problemi kojih uopšte ne bi trebalo da bude – priča Boško. – Svi ti liftovi, loš asfalt... Čak i ako postoje zakoni, nema novca da se oni sprovedu u delo. Na primer, meni kao invalidu je neophodan pomoćnik za hvatanje beležaka na predavanjima ili za izradu diplomskog rada. Po zakonu invalid treba da ima pomoćnika, ali ja ga nisam imao. Mada, naravno, ja shvatam da su mi ovde mogli reći: „Nismo te ni zvali”. Ali nisu to rekli. Pojedinim ljudima sam veoma zahvalan, na primer rektoru Torkunovu. On mi je uvek izlazio u susret. I Sergeju Sinicinu, koji je odgovoran za studentski smeštaj. On je imao razumevanja za moje potrebe, i pomagao je.
Zahvaljujući Boškovim naporima rektor Torkunov je potpisao specijalno pravilo kojim se regulišu studije invalida na MGIMO. Boško kaže da u tom pravilu ima još mnogo nedostataka, ali su očigledne pozitivne promene.
Foto: Alina Jabločkina
Teško je biti rusofil
Ako hoćete da čujete izraze oduševljenja Rusijom, sigurno ne treba da se obraćate Bošku. On o svemu ima svoj kritički stav koji smatra argumentovanim, i ne može se reći da je njegovo mišljenje o savremenoj Rusiji baš pohvalno.
Boško se za Rusiju zainteresovao još u školi. Posebno su ga potresli događaji 1992-1993. godine. On se tada zamislio nad sudbinom velike zemlje i počeo da izučava njenu istoriju. Pročitao je biografije Staljina i Trockog i užasnuo se („Pa to je potpuna destrukcija!”), a na studijama se zainteresovao za rusku filozofiju, koju je zatim proučavao pet godina.
– U Srbiji je bio veoma snažan belogardejski pokret. Na teritoriji naše zemlje je osnovana Ruska pravoslavna zagranična crkva. Mene je sve to veoma interesovalo. Dopisivao sam se sa mnogim ruskim sveštenicima iz SAD. Jedan ruski sveštenik iz Sakramenta mi je čak bio u gostima – priča Boško. – Zatim sam ja samostalno naučio ruski jezik. To je u Srbiji teško postići na drugi način, jer se ruski predaje samo u 60 škola, a rusku istoriju Srbi uče iz američkih knjiga. Istorijom Rusije se u Srbiji bave anglofili, koji pišu da nam Rusija nikada nije bila prijatelj, da nas je uvek koristila, a zatim odbacivala. Jedan predavač na MGIMO mi je pomenuo rusku propagandu u Srbiji, ali nje, nažalost, nema i nikada je nije bilo.
Boško smatra da Rusija ne ulaže napore u promovisanje svojih interesa u Srbiji. Štaviše, Rusija nema kulturno-obrazovnu strategiju u pogledu Srbije. U Rusiji ne postoji shvatanje da se među Srbima poznavanje Rusije svodi na nekakve stereotipe, kao i poznavanje Srbije među Rusima. Amerikanci su, po Boškovom mišljenju, vrlo osmišljeno organizovali svoju propagandu u Srbiji. U svakom velikom srpskom gradu postoji američki centar, gde se nudi ogroman broj knjiga u kojima se objašnjava kako se upisati na američki univerzitet i dobiti stipendiju. Svake godine se oko sto američkih knjiga prevede na srpski jezik.
– Rusija to ne radi. Imam jednog prijatelja koji je u Srbiji izdavao knjige o ruskoj filozofiji i na kraju bankrotirao. Zatim je počeo da prevodi i izdaje knjige o Nemačkoj, i odmah je počeo da zarađuje i da dobija nekakve nagrade. Ako Rusija ne želi da prevodi svoje filozofe i svoju književnost, onda ne treba posle da se čudi što Srbija može da uđe u NATO.
Boško kaže da Rusi ni sami ne žele da proučavaju svoju kulturu i svoju istoriju. U takvim uslovima je teško biti rusofil:
– Kada sam 2013. godine prvi put bio u Rusiji, prijatelj me je pitao jesam li video sve što sam hteo. Ja sam mu odgovorio da sam ja rusofil zbog onoga što je Rusija bila i što može da bude, ali sam veoma ravnodušan prema današnjoj Rusiji, jer ovde ne nalazim ništa što bi moglo da me oduševi”, kaže Boško, ovoga puta bez osmeha na licu.
Pa ipak, na pitanje da li se kaje što je došao da studira u Rusiju Boško odgovara odrično. Ovde mu je bolje nego u Srbiji. Ovde ga, kaže, ne kažnjavaju za mišljenje, kao što je bilo na Beogradskom univerzitetu.
– Da li mi je ovde teško? Nije. Nije mi nimalo krivo, jer sam video ono što sam i očekivao da ću videti. Video sam birokratiju koja ne donosi odluke, ljude koji su postali egocentrični i ne primećuju nikoga osim samoga sebe. Ali ta pojava nije tipična samo za Moskvu, nego za svaki veliki grad. Jednostavno rečeno, mi živimo u duboko materijalnom svetu, u kome, nažalost, gotovo da nema mesta za duhovnost.
Nedavno je rektor MGIMO odobrio da univerzitet izdvoji 200.000 rubalja Bošku za rehabilitaciju. On mi je posle toga telefonirao i rekao: „Eto, sve vreme si pitala ima li nečeg pozitivnog u mom životu ovde? E, ovo je pozitivno. Izdvajanje ovog granta znači da se pojavila mogućnost dobijanja pomoći od univerziteta, i sada će nju moći da iskoriste i drugi ljudi sa istim problemima kao što je moj”.
Alina Jabločkina
Ruska reč
.jpg)
