Izvor: Vostok.rs, 25.Jul.2016, 11:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpski izbor - omaž političkoj nekorektnosti
Piše Oleg Golubović
Kada neki naš pametnjaković, političar ili analitičar, spomene ovaj pojam (srpski izbor), onda on asocira, bar kod većine, na izbor između Istoka i Zapada. Ne treba zaboraviti na još jednu maloumnu podvarijantu od četiri stuba srpske spoljne politike. Stalno se postavlja isto pitanje - s kim ćemo, a ne postavlja se mnogo značajnije - kakvi smo, kakva će biti ta država?
Srpski političari, u poslednjih sto godina, nepogrešivo su pravili pogrešan izbor, počevši od stvaranja Jugoslavije. Istini za volju u tome nisu bili usamljeni. Mnogo toga se dešavalo pod stranim pritiscima i ucenama. Ali opet, zbog istine, srpska politička elita bila je vrlo poslušna, pretvarajući se da je pragmatična i zabrinuta za sudbinu naroda i države. Neće biti. Nikada ništa nije valjano uradila, gledala je samo svoja posla. Čast izuzecima, ali oni samo potvrđuju pravilo. Decenijama domorodni Mojsiji vode narod u krug u potrazi za zlatnim teletom, pretvarajući Srbiju u pustinju.
Da li se nešto promenilo u poslednje vreme? Jeste. Sada je gore. Da se ne vraćamo na vreme besmisleno protraćeno u komunizmu, obratimo pažnju na ono što se dogodilo posle. A posle se dogodilo isto. Jedino srpska vlast nije primetila da je pao Berlinski zid, da komunizma više nema. Zapad je u Istočnoj Evropi rušio komunizam kroz nacionalizam a srpski komunisti su se setili da sačuvaju vlast sa nacionalnim parolama. To je moglo da prođe za unutrašnju upotrebu, ali nikako za spoljnu. Završilo se kako se završilo.
Prvo se Milošević, zarad vlasti, junačio, a posle, kada je trebalo, nije ratovao. Čuvao je vlast dajući mnogo više nego što se u početku od njega tražilo. Sve je to skupo plaćeno.
Zbog svog trajanja komunisti, uglavnom od svojih agenata i doušnika, stvorili su sebi nesposobnu i korumpiranu opoziciju, koja se dočepala vlasti preko narodne nesreće i zapadnih para.
Kada se pada, onda se pada dublje. Državom su zavladali šibicari i kleptomani izabrani na osnovu nesposobnosti i svakakve kompromitovanosti. Odiozni tipovi i njihove partije kobajagi zastupaju neke političke ideje i programe. Mnogobrojni, pa su zauzeli ceo politički spektar, od levice do desnice, sa svim nijansama.
Gledajući predizborne kampanje neko bi pomislio da se stvarno razlikuju. Doduše, ponekad se zapaze zbunjujuće stvari. Levica se zalaže za strane banke, ,,racionalizaciju" privrede, rasprodaju resursa, ukidajući time omiljenu joj radničku klasu, a desnica za hleb od dva dinara i uranilovku. Stalno lažu, a istinu uglavnom govore jedino kada pljuju jedni druge. U kampanjama je sve dozvoljeno.
U praksi ne postoji razlika između levice i desnice. Realna vlast u Srbiji pripada onome kome je država dužna, a to su stranci i njihove banke.
Zadatak svake vlasti u zemljama kao što je Srbija je da zaduže državu i da prepuste resurse. Time se poništava svaki suverenitet, a vlade postaju puki izvršioci zahteva svetskih političkih i finansijskih centrala. Nije u pitanju zavera, već realnost.
Da se ova realnost zadrži ili čak konzerviše smišljene su svakakve tehnike. U ponudi su iste stranke i lideri koji se bore za vlast u okviru postavljenog zadatka. Narod uglavnom glasa protiv da bi na vlast došli oni od pre. Tako ze politička ponuda vrti u krug. Političari i eksperti, koje je teško nazvati elitom, računaju sa neukošću glasača, omamljenih bukom medija i tabloida i sa nasedanjem na obećanja u bolji život. Lako je manipulisati sa narodom koji ne zna ili ga ne zanimaju proste matematičke radnje, pa do njega ne dopire da je 15 milijardi duga manje od 25, kao što je 5 milijardi bilo manje od onih 15. Svaka vlast ubeđuje da su im penzije ukrali oni prethodni, a predhodni ubeđuju da su krali oni pre njih, koji su, gle čuda, sada na vlasti. Sve to potseća na Vojnovićevog vojnika Ivana Čonkina i prirodni zakon kruženja govana u prirodi. Nažalost, oni kojima je to jasno, pogotovu oni mlađi i obrazovani, neće da učestvuju u ovom nepristojnom kruženju, glasaju nogama i, zgađeni i tužni, u velikom broju odlaze iz zemlje.
Svaka vlast je ovde kleptomanska, a Srbiju doživljava kao plen. Inače, nebi mogla da bude vlast, jer se kontroliše spolja, gde je mnogo dužna. Nažalost ovo kruženje sada ne može da se prekine , to je sudbina.
Svaka pomisao da će se Rusija ili Kina u to umešati je iluzorna. Mali smo za njih, a i daleko su. Obe zemlje, pogotovu Rusija, nalaze se u agendi političkih partija u svrhu izbornih kampanja i dokazivanja patriotizma. Narod to voli. Ne možeš da prođeš dobro na izborima ako si protiv Rusa. Trenutna pobednička formula je i Evropa i Rusija. Rusima je to dovoljno jer znaju da u ovoj Evropi nas niko ne čeka, a raspoloženje je u narodu protiv NATO. Što se tiče ruskih para, njih nema. Privatni biznis za Srbiju nije zainteresovan, a kakav je uglavnom, bolje da ne dolazi. Ipak i Rusija i Kina mogu da obezbede svoj ekonomskii i politički interes u Srbiji za neko buduće vreme koje, izgleda, nadolazi.
Unipolarni svet se urušava, nema odgovora na aktuelne izazove i pokazuje slabost. Amerika nije više usamljena u svojoj moći i ne snalazi se. Pišući o Rimskoj Imperiji, Jozer Šumpeter je ukazivao da ona nije imala spoljnu politiku, jer je kontrolisala ceo, u to vreme, poznati svet. Slično Rimu Amerika nema spoljnu politiku, ona samo naređuje i vodi ratove. Nije ni čudo što Buš nije znao gde se nalazi, u Australiji ili u Austriji, nije bio siguran kako se kaže tačno Iran ili Irak. Momak je prva liga, kapitalni primerak demokratskog magarca među republikanskim slonovima. (Za one koji ne prate, magarac je amblem Demokratske stranke, a slon Republikanske).
Šta god da su euroidioti mislili, Evropa pa i Amerika se menjaju. Globalistički koncept se urušava, pogotovu u Evropi, koja nije u stanju da odgovori ni na jednu ozbiljnu krizu - ekonomsku, političku, imigrantsku, a sutra, eventualno, i vojnu.
Evropa je podeljena na već bankrotirane zemlje PIGS (Portugal, Italija, Grčka, Španija), te one, koje su spremne da im se pridruže u tom svinjcu (Francuska, Belgija, neke zemlje istočne Evrope) i one druge koje su se obogatile preko Unije, a sve to čini Eurorajh.
Bankarsko-lihvarski kapitalizam pokazuje znake ozbiljne krize i tesko će ga spasiti paraziti iz Brisela. Ovakva Evropa postaje neatraktivna za njene članice jer ruši ne samo države već i društva. Veštački deli društva na izmišljene manjine, zamenjujući demokratiju opskurnom birokratijom i ideologijom političke korektnosti.
Suština demokratije, između ostalog, jeste zaštita prava prirodnih manjina, pre svega političkih, nacionalnih, verskih i drugih. Njena suština svakako nije teror manjina nad većinom. Da bi se sproveo taj teror države treba oslabiti, a društva izdrobiti, kako se nebi čuo VOX POPULI, već samo galama i kakofonija predvodnika mnogobrojnih manjina i njihovo divljanje. Ništa novo, podeli i vladaj.
Evropi se bumerangom vraća rušenje arapskih sekularnih država i društava, naknadno usrećenih demokratijom i pokemonima. Za posledicu ima teroriste i izbeglice sa kojima ne može da izađe na kraj, i koji imaju svoje vrednosti, a do evropskih im je stalo kao i do finskih irvasa. Džabe na granicama žice, koje Mastriht svakako nije predvideo.
Sadašnja Evropa postaje nepodnošljiva samim evropljanima. Sve više traže svoj glas nazad, prete svakakvim exit-ima, stvaraju nove političke stranke, spremne da se vrate demokratiji,liberalizmu i izvornom kapitalizmu, koliko je on moguć u ovim uslovima. Neko pametan je rekao da je novo zaboravljeno staro.
Evropa nema drugog puta nego da se vrati na stari demokratski način funkcionisanja ili je očekuje ružan raspad preko sukoba, socijalnih potresa i međusobne mržnje (primer Jugoslavije i Sovjetskog Saveza). Ne priča džabe Boris Džonson o Napoleonu i Hitleru. Istorija nečemu uči, pogotovu one koji je poznaju. Ima i pametnih Borisa, nije svaki pijandura ili gluperda.
Paraziti iz Brisela i vrhovi etebliranih evropskih partija preplašeni su događajima. Proglašavaju za krajnju desnicu i levicu svakoga ko ne pristaje na njihova pravila, trpaju u isti koš sa nacistima i anarhistima. Zamena teza i zloupotreba medija od strane vlasnika. Traže krajnju desnicu tamo gde je nema, a ne vide naciste koji nekažnjeno spaljuju žive ljude u Odesi ili bombarduju civile po Dombasu. To je politkorektnost na delu. Korporacije i politički establišment se plaše za svoje pozicije, pa koriste sva sredstva, pogotovu ukidanje izvorne demokratije.
Nadajmo se da u tome neće uspeti. Evropska demokratska, liberalna i hrišćanska tradicija su suviše jake da se ne suprostave ovoj krizi i ne oslobode ovog košmara. Mnoge etabnirane evropske stranke na putu su da završe kao njihove italijanske kolege demohrišćani i komunisti. Toga se oni s pravom plaše.
Nešto se slično dešava i u drugoj, mnogo ozbiljnijoj Uniji. PojavaTrampa i Sandersa ukazuju na to da Amerika traži promene. Sa Sandersom nije baš sve jasno. Šta će socijalista u Americi? Više ga treba posmatrati kao odgovor na pohlepu banaka i establišmenta, a ne kao zaokruženi program promene stanja.
Sa Trampom je druga stvar. U njegovom programu evidentan je povratak na racionalni izolacionizam, koji ima jaku tradiciju u američkom društvu, pogotovu kod republikanaca.
Ta tradicija u mnogome je bila narušena hladnim, pa mnogobrojnim manjim i većim, lokalnim ratovima, koje su, uglavnom, započinjali demokrati. Demokrati su bili ti koji su promovisali svetsku dominaciju, sveopštu kontrolu, selektivnu ideju o ljudskim pravima, poništavanje državnog suvereniteta, trockističku ideju o stalnim revolucijama, američku ekskluzivnost i ideologiju političke korektnosti - perverzne mešavine moralisanja, notornih istina, poluistina i notornih laži. To je ideologija stvorena s ciljem da poništi osnove zapadne civilizacije, da mutira njene izvorne ideje. Boljševici da pozavide.
Politička korektnost postala je svetska ideologija sa svojim, manje ili više, plaćenim sledbenicima, koji, poput inkvizicije, proganjaju svaku vladu, politički pokret i inakomisleće pojedince. Njen karikaturalni oblik se pravi u Holivudu gde su svi Srbi i Rusi patološke ubice, a američki predsednici upravljaju avionima, ratuju sa vanzemaljcima i na kraju ih pobeđuju. Da su takve filmove pravili komunisti sa njima bi se pametni sprdali, ali ovo sada prolazi skoro kao normalno.
Ideologija političke korektnosti i isključivosti učinila je Ameriku neatraktivnom. Nje se boje ali je ne vole, pa i mrze. Amerika ulazi u civilizacijski sukob, ratuje po svetu, a nije u stanju da se zaštiti od ilegalne imigracije i radikalnih islamista, pogotovu kada ih deli na svoje i loše.
Kada je Arnold Tojnbi pisao o sukobu civilizacija on nije mislio na arapsku konjicu, koja će napasti Evropu ili preplivati Atlantik. Taj rat se odvija u glavama i kroz terorističke napade. Gubi onaj ko ne bude u stanju da odbrani svoje osnovne vrednosti i principe. Za ovaj rat nisu dovoljni avioni i tenkovi. Često su dovoljne ručno napravljene bombe ili automatska puška, a za regrutovanje kompjuter. Ljubitelja da upotrebe te sprave u Evropi i Americi ima na pretek, a novi pristižu sa kolonama izbeglica.
Tramp je američki odgovor na terorističke pretnje, nekontrolisanu imigraciju, gubitak ekonomskih pozicija i radnih mesta, enormni budžetski deficit, nekontrolisanu vlast plutokratije. Tramp je šansa , u suprotnom, ako se nastavi po starom, Amerika će uskoro birati predsednika isključivo po kriterijima političke korektnosti - naprimer afro-američku, transrodnu osobu muhamedanske vere, poželjno henikepiranu. Istina nije daleka ove karikature.
Glavna, maltene jedina prednost demokratskog kandidata na ovim izborima to što je žena. Inače klan Klintonovih poznat je po svojim ozbiljnim problemima sa istinom i pristojnim ponašanjem. Demokratskom establišmentu, izgleda, ne smeta obična lažovčina.
Bez obzira ko će pobediti na sledećim izborima ništa neće biti isto. Sa Trampom Americi se vraća pomalo divlji, ali ipak, šarm. Pravi se politička većina oko glavnih pitanja koja zanimaju zemlju. Nije nužno da manjine, po bilo kom osnovu, neće prepoznati svoj glavni interes u izbornom procesu. Demokratija će već znati da zaštiti specifična prava, pogotovu ako ona nisu rezultat korupcije.
Verovatni američki povratak racionalnom izolacionizmu, evropska kriza, ozbiljno jačanje suverenističkih tendencija na starom kontinentu staviće Srbiju pred nove muke. Politički je ona nespremna.
Srpska politička nazovi elita orijentisana je na poslušnost evropskim činovnicima i opstanak na političkoj sceni. U praksi to znači da lažu i udvaraju se i briselskim birokratama i biračkom telu. Tu nema politike, ima samo korupcije. Nije bitno ko je na vlasti, svi su isti. Pogotovu što po pomenutom zakonu o kruženju kroz stranke prolaze tzv eksperti i korumpirani službenički ološ. Sluđeni narod već po navici glasa za manje zlo, a nije do kraja ni svestan, da se zlo seli iz stranke u stranku, iz vlade u vladu. Zlo su dobro plaćeni janjičari banaka, korumpiranih briselskih skotova i službi.
Sve dok su janjičari transmisija vlasti Srbija nema perspektivu ili bolje rečeno, ima samo perspektivu propadanja. Tu perspektivu samu od sebe neće promeniti ni transformacija, niti raspad EU. U skorijoj budućnosti (dokaz za to je i Bregzit) Srbija će imati posla sa politikama nacionalnih država, gde će svako imati svoj, manje-više izraženi suvereni interes. Po prirodi stvari ekspertsko-kompradorski ološ će tražiti novo uhlebljenje po kancelàrijama uticajnih država kako bi nastavili uhodani posao rasprodaje državnih interesa i resursa. Evropske države će u velikoj meri povratiti svoj suverenitet i demokratiju, izabrati nove političke snage i lidere, koji će se snàlaziti u novim uslovima.
U jednom su eurounijati u pravu. Mesto Srbije jeste u Evropi, ali ne u onoj u kojoj će bilo kome izručiti svoj suverenitet, pogotovu ne kancelarijskim pacovima. Evŗopske države će organizovati svoje odnose, pre svega bilateralne, pa i integracione, na prirodan način, bez ideologije političke korektnosti i svega što ona sobom nosi.
Šta treba da uradi Srbija da bi se snašla u novim uslovima? Odgovor se sam nameće. Treba na vreme uraditi ono što sada radi Evropa - stvoriti suverenistički pokret, koji, po prirodi stvari, politički pripada desnici. Desnici neopterećenoj mitovima, političkom korektnošću, globalizmom, populizmom i drugim levičarskim budalaštinama. Srbiji ne treba Đurćani već Orban. Jedino tako može da nađe svoje mesto u novoj - staroj Evropi.
Levica nije za taj posao. Ona se više bavi za socijalom nego državom. Kada nemaš državu ne možeš da rešavaš ni socijalna pitanja. Primeri su Grčka, a eto i Francuska. Oland je došao na vlast sa obećanjem da neće pristati na štednju, a sada, već nekoliko nedelja, mlati po ulicama francuskih gradova svoje birače, koji se protive zakonu o radu i ukidanju odavno stečenih prava. Po prirodi stvari desnica je državotvorna, a levica bi trebalo da bude socijalna. Socijalni problemi se rešavaju u uređenoj državi, tek tada ona može da bude socijalno odgovorna.
Posle Bregzita i mogućih novih exita-a Evropa neće biti ista, da ne govorimo o tome šta će se dogoditi ako Tramp pobedi na izborima. Posledice će biti vraćanje kontrole nacionàlnim državama i, ako ne ukidanje, onda bar suštinska rekonstrukcija Evropske Unije i država koje u njoj ostanu. I pored toga što srpska politička klasa žuri da prenese državni suverenitet na Uniju tamo je niko ne čeka. Srbija prolazi kroz kafkijanski proces gde sve gubi smisao osim šţo se na taj način obnavlja politička klasa, čas kroz vlast čas kroz opoziciju. Čak se ni lideri ne menjaju. Bitno je zadržati privilegije i novac, a za državu ko pita.
Zato je besmislena priča o stubovima spoljne politike. To može da bude priča samo za izbore. Kada nekome daš svoj suverenitet ti više nisi samostalan, pogotovu ako si ga dao blanko, na reč. Sve ostalo je korupcija.
U civilizovani svet vraća se vreme nacionalnih država i demokratija, a vlast nadnacionalnih institucija biće svedena na razumnu meru. Narodi će prvenstveno birati političare sa programima, a ne činovnike. Velike države će sprovoditi svoje egoistične nacionalne politike, uglavnom na bilateralnoj osnovi, a manje će se u tome snalaziti. Bolje će se snaći one uređene, a ostalima šta Bog da.
Srbija spada u one ostale. Osiromašena, zadužena, iscrpljena, bez naznaka za bilo kakav oporavak; korumpirana neobrazovana politička klasa; neupotrebljiva administracija, javne službe, organi vlasti na svim nivoima uključujući i sudstvo, koje se neprekidno pune mongoloidnim hordama partijskih parazita - to je trenutno dijagnoza. Na sve to Srbija predaje svoj suverenitet EU, dok ozbiljnije države pokušavaju da ga povrate.
Takva Srbija može da bude jedino plen drugih, uređenih država, da ne govorimo o velikim. Uređena znači jeftina, sa političarima a ne protuvama na vlasti, sa efikasnom,profesionalnom i depolitizovanom birokratijom. Samo takva država može da stvori povoljan ambijent za privredu, domaće i strane investicije, da sprečava, koliko može, dotok i uticaj sumnjivog međunarodnog kapitala i lokalne mafije, koja više voli da je zovu tajkunima.
Neuređena Srbija će biti žrtva agresivne policentrične politike, a njena politička klasa će se ražbežati po različitim taborima. Ona je navikla da služi i ne zna za drugo. Zato neće više biti eurofanatika (koji nemaju alternativu), već će na površinu isplivati (ono što obično isplivava) germanofili, rusofili, anglofili, kinezofili, turkofili i ostali fili, a sve to u krilu iste administracije. Đelić, Vlahović, Dinkić i dinkići su paradigma ovakve države. Sa njima nema budućnosti.
Vraćamo se na naslov ovog teksta. Da li Srbija ima izbor? Svakako. Ali za početak mora da prepozna buduću evropsku strukturu za koju se zalažu političke snage u zemljama sa dužom demokratskom tradicijom. One su prepoznale štetnu ulogu kompradorskih partijskih birokratija, lihvarskih banaka i finansijskih centrala. Prepoznali su želju naroda za izvornom a ne oposredovanom vlašću. Za Brgzit su glasali i konzervativni i laburistički birači.
Šansa Srbije je da se na vreme stvori izvorno desno orijentisani politički pokret, koji će biti u stanju da preuzme vlast posle propasti postojećeg evropskog projekta. Taj pokret sa nacionalnim simbolima, a ne sa patkama i guskama, treba da vode obrazovani i mlađi ljudi, oslobođeni korupcionih i udbašoidnih šema, ljudi kojima je država preča. Samo da se, po običaju, ne zakasni jer se sa ovima dobro neće dočekati. Srbija je u velikom zaostatku. Mora se preurediti politički i privredni sistem, da se očiste Augijeve štale korumpirane administracije, da se upristoje banke i javne službe, da se izvrši lustracija nad junacima tranzicije. Tek onda će u Srbiju doći normalni privatni kapital, koji će aktivirati privredu. Pa neka onda dolaze i Kinezi i Rusu i Turci (?) i svi ostali. Kada imaš uređenu državu sve je lakše. Na putu uređivanja te države treba prihvatiti pomoć svakoga kome je u interesu suverena i neutralna Srbija, izvorno osnovana na kapitalizmu, demokratiji i liberalizmu. Oslobođena od tutorstva međunarodnih političkih i finansijskih krokodila, terora političke korektnosti i ostalih globalističkih budalaština. Saveznik će joj biti svako kome je to u interesu.
Oleg Golubović
