Izvor: Politika, 24.Dec.2012, 23:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Srpske pruge naše tuge

Ako u Srbiji i ugledam neki voz sa ne više od dva vagona, dođe mi da kažem: „Pusti puže rogove”

Od malena sam bio opsednut vozovima i, na iznenađenje prisutnih, tvrdio da nisam postao kompozitor – bio bih mašinovođa.

Noći koje sam provodio kod prijatelja koji su u podrumu imali velike table sa vozićima i danas smatram za najlepše trenutke bezbrižnosti nevine igrarije. Sećam se da sam se „zalepio” na izlog u Amsterdamu ugledavši repliku skupocene >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << lokomotive.

Moja sećanja na železničku stanicu Beograd su tužno podsećanje na vozove koji su sa tog mesta odlazili u sve krajeve Evrope i tadašnje Jugoslavije. Znali smo da će nam se posle uzvišenja iza Knina ukazati prilika da ugledamo more.

Izlazili smo garavi iz voza koji je purnjao srpskim železnicama sve dok pruge nisu elektrificirane da danas elektrifikacija pomenutih ne služi ničemu.

Elem, pre neki dan, a iz nostalgije, uđem u železničku stanicu Beograd. Stanica avetinjski prazna kao samoposluge iz 1993. godine. Razglas na stanici objavljuje da voz za Novi Sad kasni u polasku 25 minuta! Pomislih da je velika gužva.

Izađem na perone koji su isto sablasno prazni, sem jednog na kome stoji derutna lokomotiva sa dva vagona koji treba da predstavljaju voz. A ,,voz” sa ta dva vagona koji tako ,,lepo” izgledaju da se u njih ne bi sklonili ni beskućnici.

Šta čovek tada da pomisli sem da su srpske pruge, naše tuge, najočigledniji pravac u bespuće, i da su to pruge na koje i da legneš da izvršiš samoubistvo ne vredi jer nema vozova; srpska fiktivna železnica ti „daruje” život!

Kada je nekada u Srbiji postojao stvarni voz u koji smo ulazili s pečenim piletom za ,,ne daj bože” moglo je da se svašta doživi. Ratne 1993. godine ulazim u voz za Titograd da bi se za nekoliko dana vratio iz Podgorice!

Na stanici Užička Požega budemo izbačeni iz voza jer je, navodno, podmetnuta bomba. Posle nekoliko sati vraćamo se u voz. Sprijateljim se s čovekom koji sedi preko puta mene a inače je Dragačevac na radu u Tivtu.

Kada je iz razgovora shvatio ko sam ja, nagnuo se prema meni i prošaputao, u poverenju, da zna čoveka koji prodaje flautu Tereze Kesovije. Od tog šoka se nisam oporavio ni dan-danas.

U romanu ,,Orijent ekspres” voz sa tim imenom se zaglibio u sneg nadomak Beograda i tada se desilo ubistvo. Danas, posle skoro veka unazad, srpski fiktivni vozovi nam ne pružaju ni to „zadovoljstvo”.

Ako u Srbiji i ugledam neki voz sa ne više od dva vagona, dođe mi da kažem: „Pusti puže rogove”.

P. S. Pitam se da li ima lagodnijeg mesta od direktora srpskih železnica. Moj najsimpatičniji lik je večiti Mrka u čije je vreme gazda obećavao brze pruge. Ali to je slabost Mrkina jer je sa Crvenog krsta, a mi Čuburci smo uvek bili jači.

Znam i ja ljude sa Kalenić pijace koji ne prodaju flaute ali imaju rešenje za Koridor 10, ili već kako se ta utopija zvaše, koja je služila zajedno sa stanicom u Prokopu za presecanje vrpce tupim makazama.

Zoran Hristić

objavljeno: 24/12/2012

Nastavak na Politika...