Izvor: Politika, 14.Avg.2015, 22:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpska groblja na tri kontinenta
Na izgradnji Bagdadske železnice u Turskoj bilo je angažovano 5.000 srpskih mladića, zarobljenih u Velikom ratu, koji su deportovani iz Bugarske. Niko od njih se nije vratio u domovinu
Valjevo – Pored istorijskih čitanki, sećanja na učesnike Velikog rata čuvaju spomen-groblja i kosturnice, kapele, krajputaši i druga obeležja. Tačan broj im se ne zna, niti postoji preciznija evidencija, iako su u pitanju podaci od izuzetnog značaja za identitet i ozbiljnost jednog naroda >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i države, koje pojedini istoričari stavljaju u istu ravan sa jezikom. Kakav odnos prema tim podsetnicima na epopeju Velikog rata imaju naša država i građani, razgovarali smo sa magistrom istorije Milojem Nikolićem iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Valjeva.
Kao vrstan poznavalac i istraživač ove oblasti, naš sagovornik je obišao skoro sva spomen-obeležja i groblja kako na području Srbije, tako i većeg dela Evrope, severne Afrike i Male Azije.– Odmah po okončanju Velikog rata krenulo se sa uređenjem vojničkih grobalja i gradnjom spomen-kosturnica i drugih obeležja. Tim poslovima najpre se bavilo Ministarstvo vojno, a kasnije Ministarstvo pravde preko svojih sekretarijata. Za pomrle u inostranstvu se staralo Ministarstvo inostranih poslova. Radilo se uz svesrdnu pomoć vojske, dobrovoljnog rada i priloga, ali i pored sveg zalaganja posao nije mogao da bude okončan za vreme postojanja Kraljevine Jugoslavije. U doba SFRJ služba za zaštitu spomenika kulture održavala je obeležja iz Prvog svetskog rata, ali samo ona koja su bila proglašena za nepokretna kulturna dobra, tj. spomenike kulture.
Na pitanje kakva je situacija danas, Nikolić kaže da država Srbija brine o memorijalnim obeležjima shodno svojim mogućnostima. Najveći broj je proglašen za kulturna dobra i na taj način se dodatno obezbeđuje.– Šteta je što u ovu priču aktivnije nisu uključeni SANU, pojedini fakulteti i instituti za društvena istraživanja – ističe Nikolić, podsećajući da naši građani nisu dovoljno informisani o obeležjima koja se nalaze van Srbije. On navodi da su srpski vojnici ratovali, lečili se ili bili zarobljavani na tri kontinenta – u Evropi, Aziji i Africi.
Ratovali su u Srbiji, današnjoj Makedoniji, Albaniji i Grčkoj. Kao zarobljenici bili su u Turskoj, Bugarskoj, Slovačkoj, Češkoj, Mađarskoj, Austriji, Nemačkoj, Belgiji i Holandiji. Lečeni su u Grčkoj, Italiji, Francuskoj, Španiji, Engleskoj, Maroku, Alžiru i Tunisu. Mnogo srpskih vojnika uspelo je da se vrati u domovinu, ali je i veliki broj ostavio kosti po drugim zemljama. Mnogo je onih o kojima se malo ili ništa ne zna i, što je najgore, nema volje da ih se domovina seti. Čak ni za jubileje.– Dostojna spomen-obeležja srpskim vojnicima su podignuta u Austriji, Grčkoj, Slovačkoj i Češkoj, a nedavno je to učinjeno u Belgiji i Holandiji. U Albaniji smo imali nekoliko grobalja i kosturnica, ali posle dolaska komunista na vlast sve je uništeno. U Bugarskoj je počelo uređivanje spomen-groblja, a u ovoj zemlji, savezniku Austrougarske carevine, prema grubim procenama, bilo je oko 20.000 zarobljenih Srba. Samo u okolini Plovdiva počiva oko 4.500 srpskih ratnih zarobljenika. Bugari su o njima snimali filmove, ušli su u literaturu, jer su bili utamničeni u bolnici gde su nekada lečeni bolesnici od kuge i kolere. Mi o tome pojma nemamo, kao da se to desilo negde na kraj sveta, a ne u komšiluku – objašnjava Nikolić.
Prema njegovim rečima, slična je situacija i sa više hiljada zarobljenika koji su skončali na području Turske, gde takođe nema uređenih grobalja i postavljenih spomen-obeležja. – U to vreme Turska je počela izgradnju takozvane Bagdadske železnice, i prema podacima do kojih sam došao, na tim poslovima je angažovala oko 5.000 zdravih mladića iz Srbije, koji su tamo deportovani iz Bugarske. Niko od njih nije se vratio kući – ističe Nikolić.
Na području Srbije, kaže ovaj istraživač iz Valjeva, sva memorijalna obeležja proglašena su za spomenike kulture, a znatan broj među njima ima umetničke, pre svega vajarske i arhitektonske vrednosti. Održavaju se uz maksimalnu podršku države i nema favorizovanja pojedinaca. Štaviše, vojnici i civili imaju više obeležja u odnosu na njihove slavne komandante.
Jedna od karakteristika domaćih memorijala je i ta što su na znatnom broju spomen-kosturnica i grobalja sahranjeni jedni pored drugih i srpski i neprijateljski vojnici. Ta vrsta mešanja kostiju, što je istovremeno poruka za pomirenje i praštanje, odvajkada je svojstvena srpskom narodu.
