Izvor: Politika, 26.Sep.2010, 23:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpska duša i nove biotehnologije
„Intervencije na duši“ moralno manje prihvatljive od „intervencija na telu“
Nove biotehnologije često nam izgledaju kao naučna fantastika, ali ipak nisu naša daleka budućnost. One povlače ne samo pitanje tehnoloških mogućnosti, već i niz etičkih problema. Neke među njima zapravo i nisu potpuno nove, nego su već neko vreme realnost. Jedan takav primer su neurohirurške intervencije poznate kao ,,duboka stimulacija mozga“ (Deep Brain Stimulation- DBS). DBS se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sastoji od ugradnje elektronskog implantata u mozak pod lokalnom anestezijom. Njime se mogu sanirati, na primer, farmakorezistentne epilepsije, distonije, farmakorezistentne depresije.
DBS se može koristiti i u „kozmetičke“ svrhe, baš kao i „kozmetička neurofarmakologija“. Naime, pokazuje se da DBS, neki antidepresivi i anksiolitici, Ritalin (lek kojim se tretira „hiperkinetički poremećaj“ ili ADHD - Attention Deficit Hyperactivity Disorder), kao i druga neurofarmakološka sredstva, mogu da se upotrebljavaju ne samo u cilju lečenja, već i u svrhe poboljšanja već dobrog raspoloženja, kako bi se „pacijent“ osećao „better than well“ („više nego dobro“). Ovo otvara niz etičkih pitanja. Neke vrste DBS-a odobrene su u SAD-u od 1998. godine, mada samo ukoliko se njima leče bolesti, ali ne i da se poboljšava već normalno raspoloženje.
Kakav moralni status kozmetička neurofarmakolgija i kozmetička neurohirurgija uživaju u Srbiji? Poznato je da su se u poslednjih dvadesetak godina lekovi kod nas mogli dobijati bez lekarskog recepta. Neurofarmakološka sredstva nisu bila izuzetak. Masovna upotreba anksiolitika i antidepresiva u ratnim i posleratnim godinama dovela je do toga da je određen broj ljudi postao zavisan od tih lekova, ali i do spoznaje mnogih sugrađana da se neki od njih mogu koristiti ne samo radilečenja, već i u svrhe pobaljšanja već normalnog ili relativno normalnog raspoloženja.
Stavovi građana Srbije prema etičkim aspektima ovakve kozmetičke ili „rekreativne“ upotrebe neurofarmakoloških sredstava nisu sistematski ispitivani, ali pokušao sam da ih testiram na četiri grupe svojih studenata (svaka grupa brojala je od 15-20 članova). Naime, suočio sam ih sa pitanjem o njihovom shvatanju moralne opravdanosti kozmetičke upotrebe DBS-a i neurofarmakoloških sredstava, „konvencionalne“ estetske hirurgije (silikonski implanti, prevashodno u usnama i dojkama), kao i „vaginalne hirurške kozmetike“. Pokazalo se da gotovo svi studenti smatraju da je ugradnja silikona moralno dopustiva, da „kozmetička“ upotreba neurofarmakoloških sredstava uglavnom zaslužuje osudu, dok je „kozmetički“ DBS ocenjen kao nešto sasvim devijantno, kako u moralnom tako i u šire psihološkom smislu. Vaginalna kozmetika izgledala je mnogima kao nešto egzotično, a stavovi o njenoj etičkoj opravdanosti umnogome nisu bili jasno formirani. Ipak, preovladavala je blaga moralna osuda.
Kako pomenute grupe studenata svakako nisu reprezentativan uzorak srpske populacije, ovo malo ispitivanje ne predstavlja mnogo više od anegdotske evidencije i zato nemam pretenzije da ga predstavljam kao relevantno sa naučne tačke gledišta. No, čak i kao takvo, ono ostavlja snažan utisak. Tim pre što su sve četiri grupe studenata imale gotovo istovetne stavove. A ti stavovi mogu se rezimirati ovako:
1. Ono što je rasprostranjeno (silikonski implanti u Srbiji su,naravno,drastičan primer) doživljava se ne samo kao normalno, veći kao etički nesporno.
2. Ono što je uglavnom ili sasvim nepoznato, tj. hirurško ulepšavanje vagine i DBS, doživljava se kao etički problem. Pri tom se prvo smatra moralno prihvatljivijim od drugog.
3. Neurofarmakološka kozmetika i DBS smatraju se krajnje spornim sa etičke tačke gledišta.
Iz ovoga sledi da bi rang-lista pomenutih intervencija, u opadajućem redosledu moralne prihvatljivosti, izgledala ovako: rasprostranjena estetska hirurgija (silikonski implanti u grudima i usnama), vaginalna kozmetika, kozmetička neurofarmakologija, DBS. Drugim rečima, u oceni moralne prihvatljivosti pomenutih intervencija, studenti su se rukovodili sledećim kriterijumima:
- Ono što je manje poznato moralno je sumnjivije.
- „Intervencije na telu“ su moralno prihvatljivije od „intervencija na duši“.
- Drugi kriterijum važniji je od prvog.
Prema tome, opravdano je zaključiti da najsnažniju moralnu osudu dobijaju neurohirurške i neurofarmakološke kozmetičke intervencije - barem kodpomenutih grupa studenata. S druge strane, estetske intervencije na telu, čak i kada se smatraju egzotičnim, doživljavaju se kao manje blasfemične. Možda bi nam ovaj oprezni zaključak mogao da ukaže na to kako je u Srbiji, uprkos kultu telesnog, duša i dalje na visokoj ceni – ako ne po tome kako sa njom postupamo, ono makar po tome kako verujemo da bi sa njom trebalo postupati.
*Prof. dr, Institut za filozofiju i društvenu teoriju
Vojin Rakić
objavljeno: 27/09/2010
